1. Послије стаде се тужити народ да му је тешко; а то не би по вољи Господу; и кад Господ чу, разгњеви се; и распали се на њих огањ Господњи, и сажеже крајње у околу.

2. Тада завапи народ к Мојсију, а Мојсије се помоли Господу, и угаси се огањ.

3. И прозва се оно мјесто Тавера, јер се распали на њих огањ Господњи.

4. А свјетина што бијаше међу њима, бјеше врло лакома, те и синови Израиљеви стадоше плакати говорећи: ко ће нас нахранити меса?

5. Опоменусмо се риба што јеђасмо у Мисиру забадава, и краставаца и диња и лука црнога и бијелога.

6. А сада посахну душа наша, нема ништа осим мане пред очима нашима.

7. А мана бјеше као сјеме коријандрово, а боја му бјеше као боја у бдела.

8. И излажаше народ, те купљаху, и мељаху на жрвњима или туцаху у ступама, и кухаху у котлу, или мијешаху погаче; а кус јој бијаше као кус од новога уља.

9. И кад падаше роса по околу ноћу, падаше с њом и мана.

10. И чу Мојсије гдје народ плаче у породицама својим, сваки на вратима од шатора својега; и Господ се разгњеви врло, и Мојсију би тешко.

11. Па рече Мојсије Господу: зашто учини тако зло слузи својему? И зашто не нађох милости пред тобом, него метну на ме терет свега народа овога?

12. Еда ли ја зачех сав овај народ? Еда ли га ја родих, кад ми кажеш: изнеси га у наручју својем, као што носи дојиља дијете, у ону земљу за коју си се заклео оцима њиховијем.

13. Откуда мени меса да дам свему овом народу? Јер плачу преда мном говорећи: дај нам меса да једемо.

14. Не могу ја сам носити свега народа овога, јер је тешко за мене.

15. Ако ћеш тако чинити са мном, убиј ме боље, ако сам нашао милост пред тобом, да не гледам зла својега.

16. А Господ рече Мојсију: сабери ми седамдесет људи између старјешина Израиљевијех, које знаш да су старјешине народу и управитељи његови, и доведи их к шатору од састанка, нека ондје стану с тобом.

17. Тада ћу сићи и говорити ондје с тобом, и узећу од духа који је на теби и метнућу на њих, да носе с тобом терет народни и да не носиш ти сам.

18. А народу реци: приправите се за сјутра да једете меса, јер плакасте да Господ чу, и рекосте: ко ће нас нахранити меса? Јер нам добро бијаше у Мисиру. Даће вам дакле Господ меса и јешћете.

19. Нећете јести један дан, ни два дана, ни пет дана, ни десет дана, ни двадесет дана;

20. Него цио мјесец дана, докле вам на нос не удари и не огади вам се, зато што одбацисте Господа који је међу вама и плакасте пред њим говорећи: зашто изиђосмо из Мисира?

21. А Мојсије рече: шест стотина тисућа пјешака има народа, у којем сам, па ти кажеш: даћу им меса да једу цио мјесец дана.

22. Еда ли ће им се поклати овце и говеда да им достане? Или ће им се покупити све рибе морске да им буде доста?

23. А Господ рече Мојсију: зар рука Господња неће бити довољна? Видјећеш хоће ли бити што ти рекох или неће.

24. И Мојсије изиде и рече народу ријечи Господње; и сабра седамдесет људи између старјешина народнијех, и постави их око шатора.

25. И Господ сиђе у облаку, и говори к њему, и узевши од духа који бјеше на њему метну на онијех седамдесет људи старјешина; и кад дух дође на њих, пророковаху, али више никад.

26. А два човјека осташе у околу, једном бјеше име Елдад, а другом Модад, на које дође дух, јер и они бијаху записани али не дођоше к шатору, и стадоше пророковати у околу.

27. И дотрча момак, те јави Мојсију говорећи: Елдад и Модад пророкују у околу.

28. А Исус син Навин, слуга Мојсијев, један од момака његовијех, рече говорећи: Мојсије господару мој, забрани им.

29. А Мојсије му одговори: зар завидиш мене ради? Камо да сав народ Господњи постану пророци и да Господ пусти дух свој на њих!

30. Потом се врати Мојсије у око са старјешинама Израиљевијем.

31. Тада се подиже вјетар од Господа, и потјера од мора препелице, и разасу их по околу на дан хода одовуда и на дан хода одонуда око окола, на два лакта од земље.

32. И уставши народ цео онај дан и сву ноћ и цео други дан купљаше препелице: и ко накупи најмање накупи десет гомора; и повјешаше их себи редом око окола.

33. Али месо још им бијаше у зубима, јоште га не поједоше, а Господ се разгњеви на народ и удари Господ народ помором врло великим.

34. И прозва се оно мјесто Киврот-Атава јер ондје укопаше народ који се бјеше полакомио.

35. И пође народ од Киврот-Атаве у Асирот, и стадоше у Асироту.