1. А Агрипа рече Павлу: допушта ти се да говориш сам за се. Онда Павле пруживши руку одговараше:

2. За срећу своју држим, царе Агрипа! што се данас пред тобом одговарам за све што ме потворају Јевреји,

3. А највише што знам да ти познајеш све Јеврејске обичаје и препирања. Зато те молим да ме послушаш милостиво.

4. Моје дакле живљење од младости, које је испрва било међу народом мојијем у Јерусалиму, знаду сви Јевреји.

5. Како ме знаду испрва, ако хоће посвједочити, да по познатој јереси наше вјере живљех фарисејски.

6. И сад стојим пред судом за надање обећања које Бог обрече оцевима нашијем,

7. Коме се сви дванаест кољена нашијех једнако дан и ноћ служећи надају да ће доћи. За ово надање оптужен сам, царе Агрипа, од Јевреја.

8. Шта? зар ви мислите да се не може вјеровати да Бог мртве подиже?

9. Тако и ја мишљах да ми ваља многа зла чинити против имена Исуса Назарећанина,

10. Као што и учиних у Јерусалиму; и многе од светијех ја затворах у тамнице, примивши власт од главара свештеничкијех; и кад их убијаху, пристајах на суд.

11. И по свијем зборницама мучећи их често, нагоњах да хуле на Исуса; и одвише мрзећи на њих гоњах их тја и до туђијех градова.

12. За које идући у Дамаск с влашћу и заповијешћу од главара свештеничкијех,

13. У подне, царе, видјех на путу с неба свјетлост већу од сијања сунчанога, која обасја мене и оне што иђаху са мном.

14. А кад ми сви падосмо на земљу, чух глас гдје говори мени и казује Јеврејскијем језиком: Савле! Савле! зашто ме гониш? Тешко ти је противу бодила праћати се.

15. А ја рекох: ко си ти, Господе? А он рече: ја сам Исус, којега ти гониш;

16. Него устани и стани на ноге своје; јер ти се за то јавих да те учиним слугом и свједоком овоме што си видио и што ћу ти показати,

17. Избављајући те од народа Јеврејскога и од незнабожаца, којима ћу те послати,

18. Да им отвориш очи да се обрате од таме к видјелу и од области сотонине к Богу, да приме опроштење гријеха и достојање међу освећенима вјером мојом.

19. Зато, царе Агрипа! не бих непокоран небеској утвари;

20. Него најприје онима који су у Дамаску и у Јерусалиму, потом и по свој земљи Јеврејској, и незнабошцима проповиједах да се покају, и да се обрате к Богу чинећи дјела достојна покајања.

21. Зато ме Јевреји ухватише у цркви и шћаху да ме раскину.

22. Али добивши помоћ Божију стојим до самога овог дана, и свједочим и малом и великом, не казујући ништа осим што пророци казаше да ће бити, и Мојсије:

23. Да ће Христос пострадати, и да ће бити први из васкрсенија мртвијех и проповиједати видјело народу Јеврејскоме и незнабошцима.

24. А кад он ово одговараше, рече Фист великијем гласом: зар лудујеш, Павле? Многе те књиге изводе из памети.

25. А он рече: не лудујем, честити Фисте, него ријечи истине и разума казујем.

26. Јер за ово зна цар, којему и говорим слободно; јер не вјерујем да му је што од овога непознато; јер ово није било у углу.

27. Вјерујеш ли, царе Агрипа, пророцима? Знам да вјерујеш.

28. А Агрипа рече Павлу: још мало па ћеш ме наговорити да будем хришћанин.

29. А Павле рече: молио бих Бога и за мало и за много да би не само ти него и сви који ме слушају данас били такови као и ја што сам, осим окова овијех.

30. И кад он ово рече, уста цар и судија и Верникија, и који сјеђаху с њима,

31. И отишавши разговараху се међу собом говорећи: овај човјек није учинио ништа што заслужује смрт или окове.

32. А Агрипа рече Фисту: овај човјек могаше бити пуштен да не рече да хоће к ћесару. И тако судија намисли да га пошље к ћесару.