1. Чуј, народе мој, наук мој, пригни ухо своје к ријечима уста мојих.

2. Отворам за причу уста своја, казаћу старе приповијетке.

3. Што слушасмо и дознасмо, и што нам казиваше оци наши,

4. Нећемо затајити од дјеце њихове, нараштају позном јавићемо славу Господњу и силу његову и чудеса која је учинио.

5. Свједочанство подиже у Јакову, и у Израиљу постави закон, који даде оцима нашим да га предаду дјеци својој;

6. Да би знао потоњи нараштај, дјеца која ће се родити, па и они да би казивали својој дјеци

7. Да полажу на Бога надање своје, и не заборављају дјела Божијих, и заповијести његове да држе;

8. И да не буду као оци њихови, род неваљао и упоран, род који не бјеше тврд срцем својим, нити вјеран Богу духом својим.

9. Синови Јефремови наоружани, који стријељају из лука, вратише се натраг, кад бијаше бој.

10. Не сачуваше завјета Божијега, и по закону његову не хтјеше ходити.

11. Заборавише дјела његова, и чудеса, која им је показао,

12. Како пред очима њиховијем учини чудеса у земљи Мисирској, на пољу Соану;

13. Раздвоји море, и проведе их, од воде начини зид;

14. И води их дању облаком, и сву ноћ свијетлијем огњем;

15. Раскида стијене у пустињи, и поји их као из велике бездане;

16. Изводи потоке из камена, и води воду ријекама.

17. Али они још једнако гријешише њему, и гњевише вишњега у пустињи.

18. И кушаше Бога у срцу свом, иштући јела по вољи својој,

19. И викаше на Бога, и рекоше: "може ли Бог зготовити трпезу у пустињи?"

20. Ево! он удари у камен, и потече вода, и ријеке устадоше; може ли и хљеба дати? хоће ли и меса поставити народу својему?

21. Господ чу и разљути се, и огањ се разгорје на Јакова, и гњев се подиже на Израиља.

22. Јер не вјероваше Богу и не уздаше се у помоћ његову.

23. Тада заповједи облацима одозго, и отвори врата небеска,

24. И пусти, те им подаждје мана за јело, и хљеб небески даде им.

25. Хљеба анђелскога јеђаше човјек; посла им јела до ситости.

26. Пусти небом устоку, и наведе силом својом југ;

27. И као прахом засу их месом, и као пијеском морским птицама крилатим;

28. Побаца их сред окола њихова, око шатора њиховијех.

29. И наједоше се и даде им што су жељели.

30. Али их још и не прође жеља, још бјеше јело у устима њиховијем,

31. Гњев се Божји подиже на њих и помори најјаче међу њима, и младиће у Израиљу поби.

32. Преко свега тога још гријешише, и не вјероваше чудесима његовијем.

33. И пусти, те дани њихови пролазише узалуд, и године њихове у страху.

34. Кад их убијаше, онда притјецаху к њему, и обраћаху се и искаху Бога;

35. И помињаху да је Бог обрана њихова, и вишњи избавитељ њихов.

36. Ласкаху му устима својима, и језиком својим лагаху му.

37. А срце њихово не бјеше њему вјерно, и не бијаху тврди у завјету његову.

38. Али он бјеше милостив, и покриваше гријех, и не помори их, често устављаше гњев свој, и не подизаше све јарости своје.

39. Опомињаше се да су тијело, вјетар, који пролази и не враћа се.

40. Колико га пута расрдише у пустињи, и увриједише у земљи гдје се не живи!

41. Све наново кушаше Бога, и свеца Израиљева дражише.

42. Не сјећаше се руке његове и дана, у који их избави из невоље,

43. У који учини у Мисиру знаке своје и чудеса своја на пољу Соану;

44. И проврже у крв ријеке њихове и потоке њихове, да не могоше пити.

45. Посла на њих бубине да их кољу, и жабе да их море.

46. Љетину њихову даде црву, и муку њихову скакавцима.

47. Винограде њихове поби градом, и смокве њихове сланом.

48. Граду предаде стоку њихову, и стада њихова муњи.

49. Посла на њих огњени гњев свој, јарост, срдњу и мржњу, чету злијех анђела.

50. Равни стазу гњеву својему, не чува душа њиховијех од смрти, и живот њихов предаде помору.

51. Поби све првенце у Мисиру, први пород по колибама Хамовијем.

52. И поведе народ свој као овце, и води их као стадо преко пустиње.

53. Води их поуздано, и они се не бојаше, а непријатеље њихове затрпа море.

54. И доведе их на мјесто светиње своје, на ову гору, коју задоби десница његова.

55. Одагна испред лица њихова народе; ждријебом раздијели њихово достојање, и по шаторима њиховијем насели кољена Израиљева.

56. Али они кушаше и срдише Бога вишњега и уредаба његовијех не сачуваше.

57. Одусташе и одвргоше се, као и оци њихови, слагаше као рђав лук.

58. Увриједише га висинама својим, и идолима својим раздражише га.

59. Бог чу и разгњеви се и расрди се на Израиља веома.

60. Остави насеље своје у Силому, шатор, у којем живљаше с људима.

61. И оправи у ропство славу своју и красоту своју у руке непријатељеве.

62. И предаде мачу народ свој, и на достојање своје запламтје се.

63. Младиће његове једе огањ, и дјевојкама његовијем не пјеваше сватовских пјесама;

64. Свештеници његови падаше од мача, и удовице његове не плакаше.

65. Најпослије као иза сна пробуди се Господ, прену се као јунак кад се напије вина.

66. И поби непријатеље своје с леђа, вјечној срамоти предаде их.

67. И не хтје шатора Јосифова, и кољена Јефремова не изабра.

68. Него изабра кољено Јудино, гору Сион, која му омиље.

69. И сагради светињу своју као горње своје станове, и као земљу утврди је довијека.

70. И изабра Давида слугу својега, и узе га од торова овчијих,

71. И од дојилица доведе га да пасе народ његов, Јакова, и нашљедство његово, Израиља.

72. И он их пасе чистијем срцем, и води их мудријем рукама.