1. Приближаваше се пак празник пријеснијех хљебова који се зове пасха.

2. И гледаху главари свештенички и књижевници како би га убили; али се бојаху народа.

3. А сотона уђе у Јуду, који се зваше Искариот, и који бјеше један од дванаесторице.

4. И отишавши говори с главарима свештеничкијем и са старјешинама како ће им га издати.

5. И они се обрадоваше, и уговорише да му даду новце.

6. И он се обрече, и тражаше згодна времена да им га преда тајно од народа.

7. А дође дан пријеснијех хљебова у који требаше клати пасху;

8. И посла Петра и Јована рекавши: идите уготовите нам пасху да једемо.

9. А ови му рекоше: гдје хоћеш да уготовимо?

10. А он им рече: ето кад уђете у град, срешће вас човјек који носи воду у крчагу; идите за њим у кућу у коју он уђе,

11. И кажите домаћину: учитељ вели: гдје је гостионица гдје ћу јести пасху с ученицима својијем?

12. И он ће вам показати велику собу прострту; ондје уготовите.

13. А они отидоше и нађоше као што им каза; и уготовише пасху.

14. И кад дође час, сједе за трпезу, и дванаест апостола с њим.

15. И рече им: врло сам жељео да ову пасху једем с вама прије него пострадам;

16. Јер вам кажем да је отселе нећу јести док се не сврши у царству Божијему.

17. И узевши чашу даде хвалу, и рече: узмите је и раздијелите међу собом;

18. Јер вам кажем да нећу пити од рода виноградскога док не дође царство Божије.

19. И узевши хљеб даде хвалу, и преломивши га даде им говорећи: ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен.

20. А тако и чашу по вечери, говорећи: ова је чаша нови завјет мојом крви која се за вас прољева.

21. Али ево рука издајника мојега са мном је на трпези.

22. И син човјечиј дакле иде као што је уређено; али тешко човјеку ономе који га издаје!

23. И они сташе тражити међу собом који би дакле од њих био који ће то учинити.

24. А поста и препирање међу њима који би се држао међу њима да је највећи.

25. А он им рече: цареви народни владају народом, а који њим управљају, зову се добротвори.

26. Али ви немојте тако; него који је највећи међу вама нека буде као најмањи, и који је старјешина нека буде као слуга.

27. Јер који је већи, који сједи за трпезом или који служи? Није ли онај који сједи за трпезом? А ја сам међу вама као слуга.

28. А ви сте они који сте се одржали са мном у мојијем напастима.

29. И ја остављам вама царство као што је отац мој мени оставио:

30. Да једете и пијете за трпезом мојом у царству мојему, и да сједите на пријестолима и судите над дванаест кољена Израиљевијех.

31. Рече пак Господ: Симоне! Симоне! ево вас иште сотона да би вас чинио као пшеницу.

32. А ја се молих за тебе да твоја вјера не престане; и ти кадгод обративши се утврди браћу своју.

33. А он му рече: Господе! с тобом готов сам и у тамницу и на смрт ићи.

34. А он рече: кажем ти, Петре! данас неће запјевати пијетао док се трипут не одречеш да ме познајеш.

35. И рече им: кад вас послах без кесе и без торбе и без обуће, еда вам што недостаде? А они рекоше: ништа.

36. А он им рече: али сад који има кесу нека је узме, тако и торбу; а који нема нека прода хаљину своју и купи нож.

37. Јер вам кажем да још и ово треба на мени да се изврши што стоји у писму: и међу злочинце метнуше га. Јер што је писано за мене, свршује се.

38. А они рекоше: Господе! ево овдје два ножа. А он им рече: доста је.

39. И изишавши отиде по обичају на гору Маслинску; а за њим отидоше ученици његови.

40. А кад дође на мјесто рече им: молите се Богу да не паднете у напаст.

41. И сам отступи од њих како се може каменом добацити, и клекнувши на кољена мољаше се Богу

42. Говорећи: оче! кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! али не моја воља него твоја да буде.

43. А анђео му се јави с неба, и кријепи га.

44. И будући у борењу, мољаше се боље; зној пак његов бијаше као капље крви које капаху на земљу.

45. И уставши од молитве дође к ученицима својијем, и нађе их а они спавају од жалости,

46. И рече им: што спавате? устаните, молите се Богу да не паднете у напаст.

47. Док он још пак говораше, гле, народ и један од дванаесторице, који се зваше Јуда, иђаше пред њима, и приступи к Исусу да га цјелива. Јер им ово бијаше дао знак: кога цјеливам онај је.

48. А Исус му рече: Јуда! зар цјеливом издајеш сина човјечијега?

49. А кад они што бијаху с њим видјеше шта ће бити, рекоше му: Господе! да бијемо ножем?

50. И удари један од њих слугу поглавара свештеничкога, и отсијече му десно ухо.

51. А Исус одговарајући рече: оставите то. И дохвативши се до уха његова исцијели га.

52. А главарима свештеничкијем и војводама црквенијем и старјешинама који бијаху дошли на њ рече Исус: зар као на хајдука изиђосте с ножевима и кољем да ме ухватите?

53. Сваки дан био сам с вама у цркви и не дигосте руку на мене; али је сад ваш час и област таме.

54. А кад га ухватише, одведоше га и уведоше у двор поглавара свештеничкога. А Петар иђаше за њим издалека.

55. А кад они наложише огањ насред двора и сјеђаху заједно, и Петар сјеђаше међу њима.

56. Видјевши га пак једна слушкиња гдје сједи код огња, и погледавши на њ рече: и овај бјеше с њим.

57. А он га се одрече говорећи: жено! не познајем га.

58. И мало затијем видје га други и рече: и ти си од њих. А Петар рече: човјече! нијесам.

59. И пошто прође око једнога сахата други неко потврђиваше говорећи: заиста и овај бјеше с њим; јер је Галилејац.

60. А Петар рече: човјече! не знам шта говориш. И одмах док он још говораше запјева пијетао.

61. И обазревши се Господ погледа на Петра, и Петар се опомену ријечи Господње како му рече: прије него пијетао запјева одрећи ћеш ме се трипут.

62. И изишавши напоље плака горко.

63. А људи који држаху Исуса ругаху му се, и бијаху га.

64. И покривши га бијаху га по образу и питаху га говорећи: прореци ко те удари?

65. И друге многе хуле говораху на њ.

66. И кад свану, сабраше се старјешине народне и главари свештенички и књижевници, и одведоше га у свој суд

67. Говорећи: јеси ли ти Христос? кажи нам. А он им рече: ако вам и кажем, нећете вјеровати.

68. А ако вас и запитам, нећете ми одговорити, нити ћете ме пустити.

69. Отселе ће син човјечиј сједити с десне стране силе Божије.

70. Сви пак рекоше: ти ли си дакле син Божиј? А он им рече: ви кажете да сам ја.

71. А они рекоше: шта нам требају више свједочанства? јер сами чусмо из уста његовијех.