1. Имајући дакле овака обећања, о љубазни! да очистимо себе од сваке поганштине тијела и духа, и да творимо светињу у страху Божијему.

2. Примите нас, ником не учинисмо нажао, никога не покварисмо, никога не занесосмо.

3. Не говорим на осуђене, јер прије рекох да сте у срцима нашијем, да бих с вама и умро и живљео.

4. Врло слободно говорим к вама, много се хвалим вама, напунио сам се утјехе, изобилан сам радошћу поред свију брига нашијех.

5. Јер кад дођосмо у Маћедонију, никака мира немаше тијело наше, него у свему бијаше у невољи: споља борбе, изнутра страх.

6. Али Бог, који тјеши понижене, утјеши нас доласком Титовијем.

7. А не само доласком његовијем, него и утјехом којом се он утјеши за вас казујући вашу жељу, ваше плакање, ваше страдање за мене, тако да се још већма обрадовах.

8. Јер ако сам вас и ражалио посланицом, не кајем се, ако се и бијах раскајао: јер видим да она посланица, ако и за мало, ражали вас.

9. Али се сад радујем, не што бисте жалосни, него што се ожалостисте на покајање: јер се ожалостисте по Богу, да од нас ни у чему не штетујете.

10. Јер жалост која је по Богу доноси за спасеније покајање, за које се нигда не каје; а жалост овога свијета смрт доноси.

11. Јер, гле, ово само што се по Богу ожалостисте, колико учини старање међу вама? каково правдање, каку неповољност, какав страх, каку жељу, каку ревност, каку освету? У свему показасте се да сте чисти у дјелу.

12. Јер ако вам и писах, не овога ради који је скривио, нити онога ради коме је криво учињено, него да се покаже међу вама старање наше за вас пред Богом.

13. Зато се утјешисмо утјехом вашом; а још се већма обрадовасмо радости Титовој, јер ви сви умиристе дух његов.

14. Јер што сам му се за вас похвалио, нијесам се посрамио; него како је све истина што говорисмо вама, тако и похвала наша к Титу истинита би.

15. И срце је његово пуно љубави к вама кад се опомиње послушања свију вас, како сте га са страхом и дрктањем примили.

16. Радујем се дакле што се у свему смијем ослонити на вас.