Лука, глава 6
1. Догоди му се пак у прву суботу по другоме дану пасхе да иђаше кроз усјеве, и ученици његови тргаху класје, и сатираху рукама те јеђаху.
2. А неки од фарисеја рекоше им: зашто чините што не ваља чинити у суботу?
3. И одговарајући Исус рече им: зар нијесте читали оно што учини Давид кад огладње, он и који бијаху с њим?
4. Како уђе у кућу Божију, и узе хљебове постављене и изједе, и даде их онима што бијаху с њим, којијех никоме не ваљаше јести осим јединијех свештеника.
5. И рече им: син је човјечиј господар и од суботе.
6. А догоди се у другу суботу да он уђе у зборницу и учаше, и бјеше ондје човјек коме десна рука бјеше суха.
7. Књижевници пак и фарисеји гледаху за њим неће ли у суботу исцијелити, да га окриве.
8. А он знадијаше помисли њихове, и рече човјеку који имаше суху руку: устани и стани на сриједу. А он устаде и стаде.
9. А Исус рече им: да вас запитам: шта ваља у суботу чинити, добро или зло? одржати душу или погубити? А они мучаху.
10. И погледавши на све њих рече му: пружи руку своју. А он учини тако; и рука поста здрава као и друга.
11. А они се сви напунише безумља, и говораху један другоме шта би учинили Исусу.
12. Тијех пак дана изиђе на гору да се помоли Богу; и проведе сву ноћ на молитви Божијој.
13. И кад би дан, дозва ученике своје, и изабра из њих дванаесторицу, које и апостолима назва:
14. Симона, кога назва Петром, и Андрију брата његова, Јакова и Јована, Филипа и Вартоломија,
15. Матеја и Тому, Јакова Алфејева и Симона прозванога Зилота,
16. Јуду Јаковљева, и Јуду Искариотскога, који га и издаде.
17. И изишавши с њима стаде на мјесту равном, и гомила ученика његовијех; и мноштво народа из све Јудеје и из Јерусалима, и из приморја Тирскога и Сидонскога,
18. Који дођоше да га слушају и да се исцјељују од својијех болести, и које мучаху духови нечисти; и исцјељиваху се.
19. И сав народ тражаше да га се дотакну; јер из њега излажаше сила и исцјељиваше их све.
20. И он подигнувши очи на ученике своје говораше: благо вама који сте сиромашни духом; јер је ваше царство Божије.
21. Благо вама који сте гладни сад; јер ћете се наситити. Благо вама који плачете сад; јер ћете се насмијати.
22. Благо вама кад на вас људи омрзну и кад вас раставе и осрамоте, и разгласе име ваше као зло сина ради човјечијега.
23. Радујте се у онај дан и играјте, јер гле, ваша је велика плата на небу. Јер су тако чинили пророцима оцеви њихови.
24. Али тешко вама богати; јер сте већ примили утјеху своју.
25. Тешко вама сити сад; јер ћете огладњети. Тешко вама који се смијете сад; јер ћете заплакати и заридати.
26. Тешко вама кад стану сви добро говорити за вама; јер су тако чинили и лажнијем пророцима оцеви њихови.
27. Али вама кажем који слушате: љубите непријатеље своје, добро чините онима који на вас мрзе;
28. Благосиљајте оне који вас куну, и молите се Богу за оне који вас вријеђају.
29. Који те удари по образу, окрени му и други; и који хоће да ти узме кабаницу, подај му и кошуљу.
30. А свакоме који иште у тебе, подај; и који твоје узме, не ишти.
31. И како хоћете да чине вама људи чините и ви њима онако.
32. И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе.
33. И ако чините добро онима који вама добро чине, каква вам је хвала? Јер и грјешници чине тако.
34. И ако дајете у зајам онима од којијех се надате да ћете узети, каква вам је хвала? Јер и грјешници грјешницима дају у зајам да узму опет онолико.
35. Али љубите непријатеље своје, и чините добро, и дајите у зајам не надајући се ничему; и биће вам велика плата, и бићете синови највишега, јер је он благ и неблагодарнима и злима.
36. Будите дакле милостиви као и отац ваш што је милостив.
37. И не судите, и неће вам судити; и не осуђујте, и нећете бити осуђени; опраштајте, и опростиће вам се.
38. Дајите, и даће вам се: мјеру добру и набијену и стресену и преопуну даће вам у наручје ваше. Јер каквом мјером дајете онаком ће вам се вратити.
39. И каза им причу: може ли слијепац слијепца водити? Неће ли обадва пасти у јаму?
40. Нема ученика над учитеља својега, него и сасвијем кад се изучи, биће као и учитељ његов.
41. А зашто видиш трун у оку брата својега, а брвна у својему оку не осјећаш?
42. Или како можеш рећи брату својему: брате! стани да извадим трун који је у оку твојему, кад сам не видиш брвна у својему оку? Лицемјере! извади најприје брвно из ока својега, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега.
43. Јер нема дрвета добра да рађа зао род; нити дрвета зла да рађа добар род.
44. Јер се свако дрво по роду своме познаје: јер се смокве не беру с трња, нити се грожђе бере с купине,
45. Добар човјек из добре клијети срца својега износи добро, а зао човјек из зле клијети срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца.
46. А што ме зовете: Господе! Господе! а не извршујете што вам говорим?
47. Сваки који иде за мном и слуша ријечи моје и извршује их, казаћу вам какав је:
48. Он је као човјек који гради кућу, па ископа и удуби и удари темељ на камену; а кад дођоше воде, навали ријека на ону кућу и не може је покренути, јер јој је темељ на камену.
49. А који слуша и не извршује он је као човјек који начини кућу на земљи без темеља, на коју навали ријека и одмах је обори, и распаде се кућа она страшно.