1. Не тражите, браћо моја, да будете многи учитељи, знајући да ћемо већма бити осуђени,

2. Јер сви погрешујемо много пута. Али ко у ријечи не погрјешује, онај је савршен човјек, може зауздати и све тијело.

3. Јер гле, и коњма мећемо жвале у уста да нам се покоравају, и све тијело њихово окрећемо.

4. Гле и лађе, ако су и велике и силни их вјетрови гоне, окрећу се малом крмицом куда хоће онај који управља.

5. А тако је и језик мали уд, и много чини. Гле, мала ватра, и колике велике шуме сажеже.

6. И језик је ватра, свијет пут неправде. Тако и језик живи међу нашијем удима, поганећи све тијело, и палећи вријеме живота нашега, и запаљујући се од пакла.

7. Јер сав рог звјериња и птица, и бубина и риба, припитомљава се и припитомио се роду човјечијему;

8. А језика нико од људи не може припитомити, јер је немирно зло, пуно иједа смртоноснога.

9. Њим благосиљамо Бога и оца, и њим кунемо људе, који су створени по обличју Божијему.

10. Из једнијех уста излази благослов и клетва. Не ваља, љубазна браћо моја, да ово тако бива.

11. Еда ли може извор из једне главе точити слатко и грко?

12. Може ли, браћо моја, смоква маслине рађати или винова лоза смокве? Тако ниједан извор не даје слане и слатке воде.

13. Ко је међу вама мудар и паметан нека покаже од добра живљења дјела своја у кротости и премудрости.

14. Ако ли имате грку завист и свађу у срцима својијем, не хвалите се, ни лажите на истину.

15. Ово није она премудрост што силази одозго, него земаљска, људска, ђаволска.

16. Јер гдје је завист и свађа ондје је неслога и свака зла ствар.

17. А која је премудрост одозго она је најприје чиста, а потом мирна, кротка, покорна, пуна милости и добријех плодова, без хатера, и нелицемјерна.

18. А плод правде у миру сије се онима који мир чине.