1. И кад сврши разговор са Саулом, душа Јонатанова приону за душу Давидову, и Јонатан га запази као своју душу.

2. И узе га Саул тај дан, и не даде му да се врати кући оца својега.

3. И Јонатан учини вјеру с Давидом, јер га љубљаше као своју душу.

4. И скиде Јонатан са себе плашт, који ношаше, и даде га Давиду, и одијело своје и мач свој и лук свој и појас свој.

5. И иђаше Давид на што га год Саул пошиљаше, и бијаше срећан, и постави га Саул над војницима, и омиље свему народу, па и слугама Сауловијем.

6. А кад се враћаху, и кад се Давид враћаше убивши Филистејина, излазише жене из свакога града Израиљева пјевајући и играјући на сусрет цару Саулу, с бубњима и с весељем и гуслама.

7. И отпијевајући жене једне другима уза свирке говораху: Саул згуби своју тисућу, али Давид својих десет тисућа.

8. И разгњеви се Саул врло, и не бише му по вољи те ријечи, и рече: Давиду дадоше десет тисућа, а мени дадоше тисућу; још му само царство треба.

9. И од тога дана Саул гледаше попријеко Давида.

10. А сјутрадан нападе Саула зли дух Божји, те пророковаше у кући, а Давид му удараше руком својом у гусле као прије: а Саулу у руци бјеше копље.

11. И Саул баци копље говорећи: да прикујем Давида за зид. Али му се Давид измаче два пута.

12. И Саула бјеше страх од Давида, јер Господ бјеше с њим, а од Саула бјеше отступио.

13. Зато га уклони Саул од себе, и постави га тисућником; и он одлажаше и долажаше пред народом.

14. И Давид бијаше срећан у свему што чињаше, јер Господ бијаше с њим.

15. А Саул видећи да је веома срећан, бојаше га се.

16. А сав Израиљ и Јуда љубљаше Давида, јер он одлажаше и долажаше пред њима.

17. И рече Саул Давиду: ево, кћер своју старију Мераву даћу ти за жену, само ми буди храбар и води ратове Господње. Јер Саул говораше: нећу да се дигне моја рука на њ, него Филистејска рука нека се дигне на њ.

18. А Давид рече Саулу: ко сам ја и какав је живот мој или дом оца мојега у Израиљу, да будем зет царев?

19. А кад дође вријеме да Мераву кћер Саулову даду Давиду, дадоше је Адрилу Меолаћанину за жену.

20. Али Давида љубљаше Михала кћи Саулова; а кад то јавише Саулу, би му по вољи.

21. И рече Саул: даћу му је да му буде замка и да се диже на њ рука Филистејска. А Давиду рече Саул: бићеш ми данас зет с другом.

22. И заповједи Саул слугама својим: реците Давиду тајно и говорите: гле, омилио си цару, и све слуге његове љубе те; буди сада зет царев.

23. И слуге Саулове рекоше те ријечи Давиду, а Давид рече: мислите ли да је лако бити зет царев? та ја сам сиромах и мали човјек.

24. И Саулу јавише ово слуге његове говорећи: овако рече Давид.

25. А Саул рече: овако реците Давиду: не тражи цар уздарја, него сто окрајака Филистејских, да се цар освети својим непријатељима. А Саул мишљаше како би Давид пао у руке Филистејима.

26. И слуге његове казаше Давиду те ријечи, и Давиду би по вољи да постане царев зет. И вријеме се још не наврши.

27. А Давид уста и отиде са својим људима, и поби двјеста Филистеја. И донесе Давид окрајке њихове, и дадоше их на број цару да би постао царев зет. И Саул му даде за жену Михалу кћер своју.

28. И Саул видје и позна да је Господ са Давидом; и Михала кћи Саулова љубљаше га.

29. А Саул се још већма побоја Давида; и бијаше Саул једнако непријатељ Давиду.

30. А кнезови Филистејски удараху; и кад год удараху, Давид бијаше срећнији од свијех слуга Сауловијех, и име се његово врло прослави.