1. А у оно вријеме кад суђаху судије би глад у земљи; и један човјек из Витлејема Јудина отиде да живи као дошљак у земљи Моавској са женом својом и са два сина своја.

2. А име тому човјеку бјеше Елимелех, а жени му име Нојемина, а имена двојице синова његовијех Малон и Хелеон; и бијаху Ефраћани, из Витлејема Јудина; и дођоше у земљу Моавску и настанише се ондје.

3. Потом умрије Елимелех муж Нојеминин и она оста са два сина своја.

4. Они се оженише Моавкама; једној бјеше име Орфа а другој Рута; и ондје стајаху до десет година.

5. Потом умријеше обојица, Малон и Хелеон; и жена оста без два сина своја и без мужа својега.

6. Тада се она подиже са снахама својима да се врати из земље Моавске, јер чу у земљи Моавској да је Господ походио народ свој давши им хљеба.

7. И изиде из мјеста гдје бијаше, и обје снахе њезине с њом; пођоше путем да се врате у земљу Јудину.

8. Тада рече Нојемина објема снахама својима: идите, вратите се свака у дом матере своје; Господ нека вам учини милост као што ви учинисте умрлима и мени.

9. Да вам да Господ да нађете починак свака у дому мужа својега. И пољуби их; а оне повикавши заплакаше,

10. И рекоше јој: не, него ћемо се с тобом вратити у твој народ.

11. А Нојемина им рече: идите натраг, кћери моје; што бисте ишле са мном? зар ћу још имати синова у утроби својој да вам буду мужеви?

12. Вратите се, кћери моје, идите; јер сам остарјела и нијесам за удају. А и да кажем да се надам и да се још ноћас удам, и да родим синове,

13. Зар ћете их ви чекати док одрасту? зар ћете тога ради стајати неудате? Немојте, кћери моје; јер су моји јади већи од ваших, јер се рука Господња подигла на ме.

14. Тада оне подигавши глас свој плакаше опет; и Орфа пољуби свекрву своју; а Рута оста код ње.

15. А она јој рече: ето, јетрва се твоја вратила народу својему и к боговима својим; врати се и ти за јетрвом својом.

16. Али Рута рече: немој ме наговарати да те оставим и од тебе отидем; јер куда год ти идеш, идем и ја; и гдје се год ти настаниш, настанићу се и ја; твој је народ мој народ, и твој је Бог мој Бог.

17. Гдје ти умријеш, умријећу и ја, и ондје ћу бити погребена. То нека ми учини Господ и то нека ми дода, смрт ће ме само раставити с тобом.

18. А она кад видје да је тврдо наумила ићи с њом, преста је одвраћати.

19. Тако идоше обје док не дођоше у Витлејем; а кад дођоше у Витлејем, сав град узавре њих ради, и говораху: је ли то Нојемина?

20. А она им говораше: не зовите ме више Нојемина, него ме зовите Мара, јер ми велике јаде зададе свемогући.

21. Обилна сам отишла, а празну ме врати Господ. Зашто ме зовете Нојемина, кад ме Господ обори и свемогући ме уцвијели.

22. Тако дође натраг Нојемина и с њом Рута Моавка, снаха њезина, вративши се из земље Моавске; а дођоше у Витлејем о почетку јечмене жетве.