1. А потом се догоди: Авесалом син Давидов имаше лијепу сестру по имену Тамару, и замилова је Амнон син Давидов.

2. И тужаше Амнон тако да се разбоље ради Тамаре сестре своје; јер бјеше дјевојка, те се Амнону чињаше тешко да јој учини што.

3. А имаше Амнон пријатеља, којему име бјеше Јонадав син Саме брата Давидова; и Јонадав бјеше врло домишљат.

4. И рече му: што се тако сушиш, царев сине, од дана на дан? не би ли ми казао? А Амнон му рече: љубим Тамару сестру Авесалома брата својега.

5. Тада му рече Јонадав: лези у постељу своју, и учини се болестан; па кад дође отац твој да те види, ти му реци: нека дође Тамара сестра моја да ме нахрани, и да зготови пред мојим очима јело да гледам, и из њезине руке да једем.

6. И Амнон леже и учини се болестан; и кад дође цар да га види, рече Амон цару: нека дође Тамара сестра моја и зготови преда мном два јелца да једем из њезине руке.

7. Тада Давид посла к Тамари кући, и поручи јој: иди у кућу брата својега Амнона и зготови му јело.

8. И Тамара отиде у кућу брата својега Амнона, и он лежаше; и узе брашна и замијеси и зготови јело пред њим и скуха.

9. Потом узе тавицу и изручи преда њ; али Амнон не хтје јести, него рече: кажите нека изиду сви који су код мене. И изидоше сви.

10. Тада рече Амнон Тамари: донеси то јело у клијет да једем из твоје руке. И Тамара узе јело што бјеше зготовила, и донесе Амнону брату својему у клијет.

11. А кад му пружи да једе, он је ухвати и рече јој: ходи, лези са мном, сестро моја!

12. А она му рече: не, брате, немој ме осрамотити, јер се тако не ради у Израиљу, не чини тога безумља.

13. Куда бих ја са срамотом својом? а ти би био као који од најгорих људи у Израиљу. Него говори цару; он ме неће теби одрећи.

14. Али је он не хтје послушати, него савладавши је осрамоти је и облежа је.

15. А послије омрзе на њу Амнон веома, те мржња којом мржаше на њу бјеше већа од љубави којом је прије љубљаше. И рече јој Амнон: устани, одлази.

16. А она му рече: то ће бити веће зло од онога које си ми учинио што ме тјераш. Али је он не хтје послушати.

17. Него викну момка који га слушаше, и рече му: води ову од мене напоље, и закључај врата за њом.

18. А она имаше на себи шарену хаљину, јер таке хаљине ношаху царске кћери док су дјевојке. И слуга његов изведе је напоље, и закључа за њом врата.

19. Тада Тамара посу се пепелом по глави и раздрије шарену хаљину коју имаше на себи, и метну руку своју на главу, и отиде вичући.

20. А брат њезин Авесалом, рече јој: да није Амнон брат твој био с тобом? али, сестро моја, ћути, брат ти је, не мисли о том. И тако оста Тамара осамљена у кући брата својега Авесалома.

21. И цар Давид чувши све ово разгњеви се врло.

22. Авесалом пак не говораше с Амноном ни ружно ни лијепо; јер Авесалом мржаше на Амнона што му осрамоти сестру Тамару.

23. А послије двије године кад се стризијаху овце Авесаломове у Вал-Асору, који је код Јефрема, он позва све синове цареве.

24. И дође Авесалом к цару и рече му: ево, сад се стригу овце слузи твојему; нека пође цар и слуге његове са слугом својим.

25. Али цар рече Авесалому: немој, сине, немој да идемо сви, да ти не будемо на теготу. И премда наваљиваше, опет не хтје ићи, него га благослови.

26. А Авесалом рече: кад ти нећеш, а оно нека иде с нама Амнон брат мој. А цар му рече: што да иде с тобом?

27. Али навали Авесалом на њ, те пусти с њим Амнона и све синове царске.

28. Тада Авесалом заповједи момцима својим говорећи: пазите, кад се срце Амнону развесели од вина, и ја вам речем: убијте Амнона; тада га убијте; не бојте се, јер вам ја заповиједам, будите слободни и храбри.

29. И учинише с Амноном слуге Авесаломове како им заповједи Авесалом. Тада усташе сви синови цареви и појахаше свак своју мазгу и побјегоше.

30. А докле још бијаху на путу, дође глас Давиду да је Авесалом побио све синове цареве, да није остао од њих ни један.

31. Тада уставши цар раздрије хаљине своје, и леже на земљу, и све слуге његове које стајаху око њега раздријеше хаљине своје.

32. А Јонадав син Саме брата Давидова проговори и рече: нека не говори господар мој да су побили сву дјецу, цареве синове; погинуо је само Амнон, јер Авесалом бјеше тако наумио од оног дана кад Амнон осрамоти Тамару сестру његову.

33. Нека дакле цар господар мој не мисли о том у срцу својем говорећи: сви синови цареви погибоше; јер је само Амнон погинуо.

34. А Авесалом побјеже. А момак на стражи подиже очи своје и угледа, а то многи народ иде к њему покрај горе.

35. И Јонадав рече цару: ево иду синови цареви; као што је казао слуга твој, тако је било.

36. И кад изрече, а то синови цареви дођоше, и подигавши глас свој плакаше; а и цар и све слуге његове плакаше врло.

37. Авесалом пак побјеже и отиде к Талмају сину Амијудову цару Гесурском. А Давид плакаше за сином својим сваки дан.

38. А кад Авесалом утече и дође у Гесур, оста ондје три године.

39. Потом зажеље цар Давид отићи к Авесалому, јер се утјеши за Амноном што погибе.