1. А увече дођоше два анђела у Содом; а Лот сјеђаше на вратима Содомским; и кад их угледа, устаде те их срете, и поклони се лицем до земље,

2. И рече: ходите, господо, у кућу слуге својега, и преноћите и оперите ноге своје; па сјутра рано кад устанете пођите својим путем. А они рекоше: не, него ћемо преноћити на улици.

3. Али он навали на њих, те се увратише к њему и уђоше у кућу његову, и он их угости, и испече хљебова пријеснијех, и једоше.

4. И још не бјеху легли, а грађани Содомљани слегоше се око куће, старо и младо, сав народ са свијех крајева,

5. И викаху Лота и говораху му: гдје су људи што дођоше синоћ к теби? изведи их к нама да их познамо.

6. А Лот изиде к њима пред врата затворив врата за собом,

7. И рече им: немојте, браћо, чинити зла.

8. Ево имам двије кћери, које још не познаше човјека; њих ћу вам извести, па чините с њима што вам је воља; само не дирајте у оне људе, јер су зато ушли под мој кров.

9. А они му рекоше: ходи амо. Па онда рекоше: овај је сам дошао амо да живи као дошљак, па још хоће да нам суди; сад ћемо теби учинити горе него њима. Па навалише јако на човјека, на Лота, и стадоше истављати врата.

10. А она два човјека дигоше руке, и увукоше Лота к себи у кућу, и затворише врата.

11. А људи што бијаху пред вратима кућним уједанпут ослијепише од најмањега до највећега, те не могаху наћи врата.

12. Тада она два човјека рекоше Лоту: ако имаш овдје још кога свога, или зета или сина или кћер, или кога год свога у овом граду, гледај нек иду одавде;

13. Јер хоћемо да затремо мјесто ово, јер је вика њихова велика пред Господом, па нас посла Господ да га затремо.

14. И изиде Лот, и каза зетовима својим, за које шћаше дати кћери своје, и рече им: устајте, идите из мјеста овога, јер ће сада затрти Господ град овај. Али се зетовима његовијем учини да се шали.

15. А кад зора забијеље, навалише анђели на Лота говорећи: устани, узми жену своју и двије кћери своје које су ту, да не погинеш у безакоњу града тога.

16. А он се стаде шчињати, те људи узеше за руку њега и жену његову и двије кћери његове, јер га бјеше жао Господу, и изведоше га и пустише иза града.

17. И кад их изведоше напоље, рече један: избави душу своју и не обзири се натраг, и у цијелој овој равни да нијеси стао; бјежи на оно брдо да не погинеш.

18. А Лот им рече: немој, Господе!

19. Гле, слуга твој нађе милости пред тобом, и милост је твоја превелика коју ми учини сачувавши ми живот; али не могу утећи на брдо да ме не стигне зло и не погинем.

20. Ено град близу; онамо се може утећи, а мали је; да бјежимо онамо; та мали је, те ћу остати жив.

21. А он му рече: ето послушаћу те и зато, и нећу затрти града, за који рече.

22. Брже бјежи онамо; јер не могу чинити ништа док не стигнеш онамо. Зато се прозва онај град Сигор.

23. И кад сунце ограну по земљи, Лот дође у Сигор.

24. Тада пусти Господ на Содом и на Гомор од Господа с неба дажд од сумпора и огња,

25. И затр оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски.

26. Али жена Лотова бјеше се обазрела идући за њим, и поста слан камен.

27. А сјутрадан рано уставши Аврам, отиде на мјесто гдје је стајао пред Господом;

28. И погледа на Содом и Гомор и сву околину по оној равни, и угледа, а то се дизаше дим од земље као дим из пећи.

29. Али кад Бог затираше градове у оној равни, опомену се Бог Аврама, и изведе Лота из пропасти кад затр градове гдје живљаше Лот.

30. А Лот отиде из Сигора и стани се на оном брду с двије кћери своје, јер се бојаше остати у Сигору; и живљаше у пећини с двије кћери своје.

31. А старија рече млађој: наш је отац стар, а нема никога на земљи да дође к нама као што је обичај по свој земљи.

32. Хајде да дамо оцу вина нека се опије, па да легнемо с њим, еда бисмо сачувале сјеме оцу својему.

33. И дадоше оцу вина ону ноћ; и дошавши старија леже с оцем својим, и он не осјети ни кад она леже ни кад устаде.

34. А сјутрадан рече старија млађој: гле, ноћас спавах с оцем својим. Да му дамо вина и довече, па иди ти и лези с њим, еда бисмо сачувале сјеме оцу својему.

35. Па и то вече дадоше оцу вина и уставши млађа леже с њим, и он не осјети ни кад она леже ни кад устаде.

36. И обје кћери Лотове затрудњеше од оца својега.

37. И старија роди сина, и надједе му име Моав; од њега су Моавци до данашњега дана.

38. Па и млађа роди сина, и надједе му име Вен-Амије; од њега су Амонци до данашњега дана.