1. А цар Давид остарје и би временит, и колико га покриваху хаљинама не могаше се загријати.

2. Тада му рекоше слуге његове; нека потраже цару господару нашему младу дјевојку, па она нека стоји пред царем и двори га, и на крилу нека му спава, да се загријева цар господар наш.

3. И потражише лијепу дјевојку по свијем крајевима Израиљским, и нађоше Ависагу Сунамку, те је доведоше цару.

4. А та дјевојка бијаше врло лијепа, и двораше цара и служаше му: али је цар не позна.

5. А Адонија син Агитин подиже се говорећи: ја ћу бити цар. И набави себи кола и коњика, и педесет људи који трчаху пред њим.

6. И отац га нигда не накара, нити му рече: зашто радиш тако? А он бјеше врло лијеп, и мати га роди иза Авесалома.

7. И договараше се с Јоавом сином Серујиним и с Авијатаром свештеником, који помагаху Адонији.

8. Али Садок свештеник и Венаја син Јодајев и Натан пророк и Семај и Реј и јунаци Давидови не присташе за Адонијом.

9. Тада накла Адонија оваца и волова и угојене стоке код камена Зоелета, који је код извора Рогила, и позва сву браћу своју, синове цареве, и све људе од Јуде, слуге цареве;

10. Али не позва Натана пророка, ни Венаје, ни осталијех јунака, ни Соломуна брата својега.

11. Тада рече Натан Витсавеји матери Соломуновој говорећи: јеси ли чула да се зацарио Адонија син Агитин? а господар наш Давид не зна.

12. Него сада хајде, ја ћу те свјетовати како ћеш избавити душу своју и душу сина својега Соломуна.

13. Хајде, отиди к цару Давиду и реци му: нијеси ли се ти, господару мој царе, заклео слушкињи својој говорећи: Соломун син твој биће цар послије мене, и он ће сједјети на пријестолу мојем? Зашто се дакле зацари Адонија?

14. И гле, док ти још будеш ондје говорећи с царем, ја ћу доћи за тобом, и допунићу твоје ријечи.

15. И тако уђе Витсавеја к цару у клијет. А цар бијаше врло стар; и Ависага Сунамка двораше га.

16. И савивши се Витсавеја поклони се цару; а цар јој рече: шта ћеш?

17. А она му рече: господару мој, ти си се заклео Господом Богом својим слушкињи својој: Соломун син твој биће цар послије мене, и он ће сједјети на пријестолу мојем.

18. А сада ево Адонија се зацари, а ти, господару мој царе, и не знаш.

19. Наклао је волова и угојене стоке и оваца много, и позвао све синове цареве, и Авијатара свештеника и Јоава војводу; а Соломуна слуге твојега није позвао.

20. Сада, царе господару мој, очи су свега Израиља упрте у тебе, да им кажеш ко ће сјести на пријесто твој, господару мој царе, послије тебе.

21. Иначе кад господар мој цар почине код отаца својих, бићемо ја и син мој Соломун криви.

22. И гле, док она још говораше цару, дође пророк Натан.

23. И јавише цару говорећи: ево Натана пророка. И он ступивши пред цара поклони се цару лицем до земље.

24. И рече Натан: царе, господару мој, јеси ли ти казао: Адонија ће бити цар послије мене, и он ће сједјети на пријестолу мојем?

25. Јер отиде данас и накла волова и угојене стоке и оваца много, и позва све синове цареве и војводе и Авијатара свештеника; и ено једу и пију с њим и говоре: да живи цар Адонија.

26. Мене пак, слуге твојега, не позва, ни Садока свештеника, ни Венаје сина Јодајева, ни Соломуна слуге твојега.

27. Је ли то цар господар мој наредио? не казав слузи својему ко ће сјести на пријесто господара мојега цара послије њега.

28. А цар Давид одговори и рече: зовите ми Витсавеју. И она дође пред цара, и стаде пред царем.

29. Тада се закле цар говорећи: тако да је жив Господ, који је избавио душу моју од сваке невоље,

30. Како сам ти се заклео Господом Богом Израиљевим рекавши: Соломун син твој биће цар послије мене, и он ће сједјети на пријестолу мојем мјесто мене, тако ћу учинити данас.

31. Тада Витсавеја сави се лицем до земље и поклони се цару, па рече: да живи господар мој цар Давид довијека!

32. Потом рече цар Давид: зовите ми Садока свештеника и Натана пророка и Венају сина Јодајева. И они дођоше пред цара.

33. А цар им рече: узмите са собом слуге господара својега, и посадите Соломуна сина мојега на моју мазгу и и одведите га до Гиона;

34. И нека га ондје Садок свештеник и Натан пророк помажу за цара над Израиљем, и затрубите у трубу и реците: да живи цар Соломун!

35. Потом се вратите за њим, и он нека дође и сједе на пријесто мој и царује мјесто мене; јер сам њега одредио да буде вођ Израиљу и Јуди.

36. А Венаја син Јодајев одговори цару и рече: амин! нека тако рече Господ Бог господара мојега цара.

37. Како је Господ био с господарем мојим царем тако тако нека буде и са Соломуном, и нека подигне пријесто његов још више него пријесто господара мојега цара Давида.

38. И тако отиде Садок свештеник и Натан пророк и Венаја син Јодајев и Херетеји и Фелетеји, и посадише Соломуна на мазгу цара Давида и одведоше га до Гиона.

39. И Садок свештеник узе рог с уљем из шатора, и помаза Соломуна. Потом затрубише у трубу и сав народ рече: да живи цар Соломун!

40. И сав народ пође за њим, и народ свираше у свирале и весељаше се веома да се земља разлијегаше од вике њихове.

41. И зачу Адонија и све званице које бијаху с њим, пошто једоше; зачу и Јоав глас трубни, па рече: кака је то вика и врева у граду?

42. И докле он још говораше, гле, дође Јонатан син Авијатара свештеника; и Адонија му рече: ходи, јер си јунак и носиш добре гласе.

43. А Јонатан одговори и рече Адонији: та, господар наш цар Давид постави Соломуна царем.

44. Јер цар посла с њим Садока свештеника и Натана пророка и Венају сина Јодајева, и Херетеје и Фелетеје, и посадише га на цареву мазгу.

45. И помазаше га Садок свештеник и Натан пророк код Гиона за цара, и отидоше оданде веселећи се тако да је град узаврео; то је вика коју чусте.

46. И Соломун је већ сјео на царски пријесто.

47. И дошле су слуге цареве, и благословише господара нашега цара Давида говорећи: да Бог прослави име Соломуново још већма него твоје, и пријесто његов да подигне још више него твој. И поклони се цар на постељи својој.

48. Још овако рече цар: да је благословен Господ Бог Израиљев, који даде данас ко ће сједети на пријестолу мојему, да виде моје очи.

49. Тада се препадоше, и усташе све званице Адонијине, и отидоше свак својим путем.

50. А Адонија бојећи се Соломуна уста и отиде, и ухвати се за рогове олтару.

51. И јавише Соломуну говорећи: ено, Адонија се уплашио од цара Соломуна, и ено га, ухватио се за рогове олтару, и вели: нека му се закуне цар Соломун да неће убити слуге својега мачем.

52. А Соломун рече: ако буде поштен човјек, ни длака с главе његове неће пасти на земљу; али ако се нађе зло на њему, погинуће.

53. И тако посла цар Соломун, те га доведоше од олтара; и кад дође, поклони се цару Соломуну; а Соломун му рече: иди кући својој.