Дјела апостолска, глава 22
1. Људи, браћо и оцеви! чујте сад мој одговор к вама.
2. А кад чуше да им Јеврејскијем језиком проговори, још већа тишина поста. И рече:
3. Ја сам човјек Јеврејин, који сам рођен у Тарсу Киликијскоме, и одгајен у овоме граду код ногу Гамалииловијех, научен управо отачком закону, и бијах ревнитељ Божиј као што сте ви сви данас.
4. Ја овај пут гоних до саме смрти, вежући и предајући у тамницу и људе и жене,
5. Као што ми свједочи и поглавар свештенички и све старјешине; од којијех и посланице примих на браћу која живе у Дамаску; и иђах да доведем оне што бијаху онамо свезане у Јерусалим да се муче.
6. А кад иђах и приближих се к Дамаску, догоди ми се око подне да ме уједанпут обасја велика свјетлост с неба.
7. И падох на земљу, и чух глас, који ми говори: Савле! Савле! зашто ме гониш?
8. А ја одговорих: ко си ти, Господе? А он ми рече: ја сам Исус Назарећанин, којега ти гониш.
9. А који бијаху са мном видјеше свјетлост и уплашише се; али не чуше гласа који ми говораше.
10. А ја рекох: шта ћу чинити, Господе? А Господ ми рече: устани и иди у Дамаск, и тамо ће ти се казати за све шта ти је одређено да чиниш.
11. И кад обневидјех од силне свјетлости оне, вођаху ме за руку они који бијаху са мном, и дођох у Дамаск.
12. А неки Ананија човјек побожан по закону, посвједочен од свију Јевреја који живе у Дамаску,
13. Дошавши к мени стаде и рече ми: Савле брате! прогледај. И ја у тај час погледах на њ.
14. А он ми рече: Бог отаца нашијех изабра те да познаш вољу његову, и да видиш праведника, и да чујеш глас из уста његовијех:
15. Да му будеш свједок пред свијем људима за ово што си видио и чуо.
16. И сад шта оклијеваш? Устани и крсти се, и опери се од гријеха својијех, призвавши име Господа Исуса.
17. А догоди се, кад се вратих у Јерусалим и мољах се у цркви Богу, да постадох изван себе,
18. И видјех га гдје ми говори: похити те изиђи из Јерусалима, јер неће примити свједочанства твојега за мене.
19. И ја рекох: Господе! сами знаду да сам ја метао у тамнице и био по зборницама оне које те вјерују.
20. И кад се прољеваше крв Стефана свједока твојега, и ја стајах и пристајах на смрт његову, и чувах хаљине онијех који га убијају.
21. И рече ми: иди, јер ћу ја далеко да те пошљем у незнабошце.
22. А они га слушаху до ове ријечи, па подигоше глас свој говорећи: узми са земље таковога; јер не треба да живи.
23. А кад они викаху и збациваху хаљине и бацаху прах у небо,
24. Заповједи војвода да га одведу у око, и рече да га бојем испитају да дозна за какву кривицу тако викаху на њ.
25. И кад га притегоше узицама, рече Павле капетану, који стајаше ондје: зар ви можете бити човјека Римљанина, и још без суда?
26. А кад чу капетан, приступи к војводи и каза говорећи: гледај шта ћеш чинити; јер је овај човјек Римљанин.
27. А војвода приступивши рече му: кажи ми јеси ли ти Римљанин? А он рече: да.
28. А војвода одговори: ја сам за велику цијену име овога грађанства добио. А Павле рече: а ја сам се и родио с њиме.
29. Онда отступише одмах од њега они што шћадијаху да га испитују; а војвода се уплаши кад разумје да је Римљанин и што га бјеше свезао.
30. А сјутрадан, желећи дознати истину зашто га туже Јевреји, пусти га из окова, и заповједи да дођу главари свештенички и сав сабор њихов; и сведавши Павла постави га пред њима.