1. Још настави Јов бесједу своју и рече:

2. О да бих био као пређашњих мјесеца, као онијех дана кад ме Бог чуваше,

3. Кад свијетљаше свијећом својом над главом мојом, и при видјелу његову хођах по мраку,

4. Како бијах за младости своје, кад тајна Божија бијаше у шатору мом,

5. Кад још бијаше Свемогући са мном, и дјеца моја око мене,

6. Кад се траг мој обливаше маслом, и стијена ми точаше уље потоцима,

7. Кад излажах на врата кроз град, и на улици намјештах себи столицу:

8. Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,

9. Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,

10. Управитељи устезаху глас свој и језик им приањаше за грло.

11. Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженијем; и које ме око виђаше, свједочаше ми

12. Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никога да му поможе;

13. Благослов онога који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распијевах;

14. У правду се облачих и она ми бијаше одијело, као плашт и као вијенац бијаше ми суд мој.

15. Око бијах слијепцу и нога хрому.

16. Отац бијах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.

17. И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.

18. Зато говорах: у својем ћу гнијезду умријети, и биће ми дана као пијеска.

19. Коријен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.

20. Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.

21. Слушаху ме и чекаху, и мучаху на мој свјет.

22. Послије мојих ријечи нико не проговараше, тако их натапаше бесједа моја.

23. Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.

24. Кад бих се насмијао на њих, не вјероваху, и сјајности лица мојега не разгоњаху.

25. Кад бих отишао к њима, сједах у зачеље, и бијах као цар у војсци, кад тјеши жалосне.