1. Ријечи проповједника сина Давидова цара у Јерусалиму.

2. Таштина над таштинама, вели проповједник, таштина над таштинама, све је таштина.

3. Кака је корист човјеку од свега труда његова, којим се труди под сунцем?

4. Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увијек.

5. Сунце излази и залази, и опет хити на мјесто своје одакле излази.

6. Вјетар иде на југ и обрће се, и у обртању свом враћа се.

7. Све ријеке теку у море, и море се не препуња; одакле теку ријеке, онамо се враћају да опет теку.

8. Све је мучно, да човјек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.

9. Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.

10. Има ли што за што би ко рекао: види, то је ново? Већ је било за вијекова који су били прије нас.

11. Не помиње се што је прије било; ни оно што ће послије бити неће се помињати у онијех који ће послије настати.

12. Ја проповједник бијах цар над Израиљем у Јерусалиму;

13. И управих срце своје да тражим и разберем мудрошћу све што бива под небом; тај мучни посао даде Бог синовима људским да се муче око њега.

14. Видјех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу.

15. Што је криво не може се исправити, и недостаци не могу се избројити.

16. Ја рекох у срцу свом говорећи: ево, ја постах велик, и претекох мудрошћу све који бише прије мене у Јерусалиму, и срце моје видје много мудрости и знања.

17. И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост; па дознах да је и то мука духу.

18. Јер гдје је много мудрости, много је бриге, и ко умножава знање умножава муку.