1. Али глад бјеше врло велика у оној земљи.

2. Па кад поједоше жито које бијаху донијели из Мисира, рече им отац: идите опет, и купите нам мало хране.

3. А Јуда му проговори и рече: тврдо нам се зарекао онај човјек говорећи: нећете видјети лица мојега, ако не буде с вама брат ваш.

4. Ако ћеш пустити с нама брата нашега, ићи ћемо и купићемо ти хране.

5. Ако ли нећеш пустити, нећемо ићи, јер нам је казао онај човјек: нећете видјети лица мојега, ако не буде с вама брат ваш.

6. А Израиљ рече: што ми то зло учинисте и казасте човјеку да имате још једнога брата?

7. А они рекоше: човјек је потанко распитивао за нас и за род наш говорећи: је ли вам јоште жив отац? имате ли још браће? а ми му одговарасмо како нас питаше. Јесмо ли могли како знати да ће казати: доведите брата својега?

8. И рече Јуда Израиљу оцу својему: пусти дијете са мном, па ћемо се подигнути и отићи, да останемо живи и не помремо и ми и ти и наша дјеца.

9. Ја ти се јамчим за њ, из моје га руке ишти; ако ти га не доведем натраг и преда те не ставим, да сам ти крив довијека.

10. Да нијесмо толико оклијевали, до сада бисмо се два пута вратили.

11. Онда рече Израиљ отац њихов: кад је тако, учините ово: узмите што најљепше има у овој земљи у своје вреће, и понесите човјеку оном дар: мало тамјана и мало меда, мирисава коријења и смирне, урме и бадема.

12. А новаца понесите двојином, и узмите новце што бијаху озго у врећама вашим и однесите натраг, може бити да је погрјешка.

13. И узмите брата својега, па устаните и идите опет к оном човјеку.

14. А Бог свемогући да вам да да нађете милост у онога човјека, да вам пусти брата вашега другога и Венијамина; ако ли останем без дјеце, нек останем без дјеце.

15. Тада узевши даре и новаца двојином, узевши и Венијамина, подигоше се и отидоше у Мисир, и изађоше пред Јосифа.

16. А Јосиф кад видје с њима Венијамина, рече човјеку који управљаше кућом његовом: одведи ове људе у кућу, па накољи меса и зготови, јер ће у подне са мном јести ови људи.

17. И учини човјек како Јосиф рече, и уведе људе у кућу Јосифову.

18. А они се бојаху кад их човјек вођаше у кућу Јосифову, и рекоше: за новце који пређе бјеху метнути у вреће наше води нас, докле смисли како ће нас окривити, да нас зароби и узме наше магарце.

19. Па приступивши к човјеку који управљаше кућом Јосифовом, проговорише му на вратима кућним,

20. И рекоше: чуј, господару; дошли смо били и пређе, и куписмо хране;

21. Па кад дођосмо у једну гостионицу и отворисмо вреће, а то новци свакога нас бијаху озго у врећи његовој, новци наши на мјеру; и ево смо их донијели натраг;

22. А друге смо новце донијели да купимо хране; не знамо ко нам метну новце наше у вреће.

23. А он им рече: будите мирни, не бојте се; Бог ваш и Бог оца вашега метнуо је благо у вреће ваше; новци су ваши били у мене. И изведе им Симеуна.

24. И уведе их човјек у кућу Јосифову, и донесе им воде те опраше ноге, и магарцима њиховијем положи.

25. И приправише дар чекајући докле дође Јосиф у подне, јер чуше да ће они ондје обједовати.

26. И кад Јосиф дође кући, изнесоше му дар који имаху код себе, и поклонише му се до земље.

27. А он их запита како су, и рече: како је отац ваш стари, за кога ми говористе? је ли јоште жив?

28. А они рекоше: добро је слуга твој, отац наш; још је жив. И поклонише му се.

29. А он погледав видје Венијамина брата својега, сина матере своје, и рече: је ли вам то најмлађи брат ваш за којега ми говористе? И рече: Бог да ти буде милостив, синко!

30. А Јосифу гораше срце од љубави према брату својему, те брже потражи гдје ће плакати, и ушав у једну собу плака ондје.

31. Послије умив се изађе, и устежући се рече: дајте објед.

32. И донесоше њему напосе, и њима напосе, и Мисирцима који обједоваху у њега напосе, јер не могаху Мисирци јести с Јеврејима, јер је то нечисто Мисирцима.

33. А сјеђаху пред њим старији по старјешинству својем а млађи по младости својој. И згледаху се од чуда.

34. И узимајући јела испред себе слаше њима, и Венијамину допаде пет пута више него другима. И пише и напише се с њим.