Telo mi podrhtava, noge mi plutaju po asfaltu, neko čudno osećanje me obuzima...radost. Ne, nisam se zaljubila, nego sam dobila vizu. To je iskustvo koje je potpuno novo za mene i sada moje telo reaguje čudno, na način na koji nisam spoznala ranije. Idem. Provešću dve nedelje u gradu svetlosti, romantike, mode, umetnosti, gradu koji ostatku Evrope diktira kako postati metropola. Spremam se za put, idem avionom, direktnim letom do pariskog CDG aerodroma, koji traje 1h i 40 min. Ako želite da letite avionom, savetujem vam da izaberete JAT, jer njihov let je direktan, nema gužve (naravno) i karta koju rezervišete ranije je dosta jeftinija. Tako sam povratnu kartu u ekonomskoj klasi sa svim taksama platila 230 evra! To je zaista povoljno, s' obzirom na autobus kojim se putuje 24h (bez zastoja na granicama - što je prosto nemoguće!). Stoga, toplo vam preporučujem avion! Uostalom, imaćete priliku da posmatrate prelepe austrijske planine i njihove planinske gradiće, ušuškane na tim megalomanskim zdanjma prirode. A negde ćete moći cak i da vidite po neku ski stazu i skijaše koji šaraju Alpe. CDG je veliki aerodrom, ali je raspoređen tako da je svaki terminal sam za sebe mini aerodrom, sve je lepo obeleženo, napisano čak i na engleskom jeziku, što je za Francusku veliki izuzetak. Sve zavisi kako ste vaš put isplanirali. Ja sam odsela kod brata, pa smeštaj nisam plaćala (ogromna ušteda), ali ako ne idete kod nekih prijatelja ili rođaka koji bi vas sačekali na aerodromu, a smeštaj vam se nalazi u Parizu, najbolje rešenje za transport je autobus. Taksi je zaista skup (kao i sve ostalo), a autobusi (Orlybus) su tačni, nema gužve, idu do samog centra Pariza (Paris 1). Jednostavno, uđete u autobus, kod šofera kupite kartu i poništavate je u automatu pored. Ništa lakše! Sedite i uživajte u vožnji, jer sada nigde ne žurite. 
Avantura koju započinjete će se neminovno pretvoriti u ljubav prema ovom gradu. I nije bitno gde ste smešteni, koliko blizu ili daleko, da li ste u samom Parizu 1 ili ne, jer postoje autobusi, tramvaji, metroi, RER-ovi, koji će vas prebaciti za “smešnu” količinu vremena i što je najbitnije - tačno na vreme. Svi delovi grada su povezani bez greške. Najbolje je da se kupi povlastica - Carte Orange (poneti jednu sliku kao za ličnu kartu) i uz tu povlasticu kupujete nedeljnu kartu u kojoj god zoni želite. Sa tom kartom, koja je magnetska, koristite bus, metro, RER. I nije skupa - oko 20e. Ako ste student i posedujete ISIC card, naravno da dobijate popust, kao i pri kupovini karata za muzeje. Isto tako, najbitnija stvar je mapa grada. Njih imate na svakoj trafici, i najisplativije su one kao džepna knjiga, jer su u njima najbolje obeležene regije i svaka ulica. Tako obezbeđena za "šunjanja" po Parizu, krenula sam. Pošto metro samo ordinira po Parizu 1, a moj brat ima kuću u Parizu 3, koji je porodično naselje i miran kraj, krenula sam ka centru uz pomoć RER-a – gradski voz na dva sprata. Njime mi je trebalo oko 10 min do najveće i glavne podzemne stanice u Parizu ( Haussmann Saint-Lazare), koja se prostire 2 km ispod zemlje, i u kojoj se ukrštaju neke linije metroa i i RER-ova. U svakom slučaju najbolje je doći dotle, i onda možete presedati dalje ili jednostavno izaći na površinu. Pošto sam 2 nedelje svaki dan išla do ove stanice, shvatila sam da je toliko velika, da sam možda 2-3 puta izašla na isti izlaz tj. ulicu. Ali to apsolutno nije bitno, jer gde god “izronili” glavu, vi ste na pravom mestu, u centru, a karta vam služi za dalje koordinisanje. 
Pošto prvi dan nisam htela da se zamaram razmišljajući o tome gde, šta, brzo
Ajfelov toranj ili šta već, ubrzo sam došla do najlakšeg i najsigurnijeg
rešenja, a to je Montmartre. Lako ga je pronaći, a jos lakše stići do njega, jer
je to jedino brdo u Parizu na kome verovali ili ne je posađena Basilica Sacre
Coeur ( Bazilika Sveto srce) - vidi se sa svih strana i jedino što bi trebalo da
uradite je da krenete ka njoj, i uspeh je zagarantovan. Polako se uspinjem, sada
već, dosta užim, zgusnutim ulicama ka ovoj crkvi. Ovo je inače slikarska četvrt
Pariza, gde imate otvorenu prodaju slika. Nešto nalik na pijacu, na kojoj
umetnici čekaju svojih 5 minuta slave. Između ostalog, ovaj deo mi se najviše
dopao, zbog svoje blage ušuškanosti i izolovanosti od velikih i bučnih bulevara
koji čine ovaj grad. Deo grada odiše jednom posebnom notom, nekako ne toliko
“glam”, nekako vise čulno, više blisko ljudima. Simpatični kafići, male
galerije, knjižare iz kojih prosto ne možete da se iskobeljate. Dopustite sebi
da se izgubite, lutajte, napunite mp3 sa eklektičnim tonovima i prosto skliznite
među ljude. Bitan savet: pridržavajte se karte, i nikada nemojte da "sečete"
ulice, tj. da sami izmišljate prečice, jer u suprotnom se zagarantovano vrtite u
krug. Sebi sam olakšavala svoje "lutanje", tako sto obeležim kuda i kojim
ulicama da dođem do mesta koje me zanima. Taj način i vama preporučujem,
jer ćete uštedeti dosta vremena, a ono je jako dragoceno u ovakvom velikom
gradu. 
Spuštajuci se sa Montmartra, nailazim na prvu veću ulicu Boulevard de Clichy, u kojoj se nalazi najpoznatiji simbol noćnog života Pariza, Cabaret Moulin Rouge. Da bi ste ušli ovde, potrebna vam je rezervacija (kao i čekanje na istu), i naravno podubok džep. Inace, ništa vas ne sprečava da dalje prošetate ovim bulevarom. Njegova je sadržina zaista zanimljiva - seks šopovi, striptiz barovi.U svakom slučaju, ono što Beogradu definitivno fali. Šetnju uvek možete prekinuti odmaranjem u nekim od njihovih ograđenih, lepo sređenih parkova, koji se zaključavaju kada nastupi mrak. Takav je i čini mi se najpoznatiji i veliki park u samom srcu Pariza Jardin des Tuileries, na čijem se jednom kraju nalazi Musee du Louvre, a na drugom prelep Place de la Concorde, na kome je postavljena panorama sa koje se vidi ceo Pariz. Naravno, redovi su neizbežni. Nedaleko od Concorda se nalaze Grand Palais i Petit Palais, jedna naspram druge, koje ovom gradu užasno mnog znače. Sada već ceo vek, Grande Palais je javni izložbeni prostor. Koncept postavki je raznovrstan, od već davno umrlih svetskih, poznatih slikara, preko vajara, sve do najpoznatijih dizajnera, fotografa, slikara današnjice. Cena karte je simbolična. Ulaz sam platila, za L'art entre en Gare (75.god. njihove železnice SNCF), simboličnih 1,50 evra. Sve izložbe, manje-više su interaktivne, kao upravo ova koju sam posetila. Kada završite sa obilaskom, prva poprečna uluca je upravo ona o kojoj svi pričaju, u kojoj se nalaze predstavništva najpoznatijih robnih marki, kao sto su Louis Vuitton, Cartier, kao i salon Peugeot-ovih automobila i Disney prodavnica. U pitanju je Avenue des Champs Elysees. Ova po svemu raskošna, živa, i velika ulica pokazaće vam kakvu poruku Pariz zaista nosi: poruku velegrada. Sam vrh ove avenije krasi spomenik neznanom junaku Arc de Triomphe, na trgu Charles de Gaulle. Podzemnim prolazom se izlazi tačno na kapiju, na koju se možete i popeti, i uživati u pogledu na grad, kao i na 12 bulevara koji se upravo ovde "sudaraju". Ovo planinarenje koje podrazumeva uspon od 284 stepenika, ili lift (što je nema smisla, osim, ako niste osoba sa invaliditetom ili starija persona), će vas koštati oko 5 evra. Ispod Trijumfalne kapije možete sesti na RER A i tako otići do jedinog dela Pariza koga krase poslovni soliteri i savremena arhitektura - La Defense. Ako mozete sebi da priuštite, odvojite 3-5 dana za obilazak najpoznatijeg muzeja Louvre. Nažalost, ja nisam imala tu mogućnost, tako da sam obišla postavke impresionista i neizbežnu Mona Lizu. Za jedan dan možete kupiti kartu Musee journee sa kojom ulazite na stalne postavke i trenutne izložbe. Obavezno prošetajte kroz Napoleonove apartmane i shvatićete zašto je Francuska u to vreme bila najveća svetska sila, a francuski jezik zvanični diplomatski jezik svog doba. Jednodnevna karta košta 9 evra, a za više dana karte su naravno skuplje. Moja preporuka je, da, ako ste u mogućnosti posetite oficijelni sajt ovog muzeja i kupite kartu “online”. Tako ćete biti u velikoj prednosti, verujte. 
Najprepoznativljija građevina na svetu Tour Eiffel smeštena je pored reke Sene. Gvozdeno zdanje, koje nikada nije usamljeno, mnoštvo ljudi koji ne daju mira ovoj princezi. Ona je zasigurno najviše fotografisan "model". Plato ispod nje je preplavljen masom koja čeka u redu da se popne, bilo stepenicama, bilo liftom. Izaziva strahopoštovanje. Jednostavno, lepa. Na visini od 324m, pogled sa nje je neopisiv. Naspram Ajfelove kule, preko Sene, se nalazi Trocadero, brdo na kome je smeštena Palais de Chaillot. Ovu palatu krase predivne fontane, kao i plato izmedju dve zgrade. Sa njega možete slikati Ajfelovu kulu, jer će vam tako cela stati u kadar, a možete da je "uhvatite" za antenu, "gurate" ili da se "naslonite" na nju. Šale nikada na odmet. Palais de Tokyo je svakako neizbežna stavka u vašem planu obilaska. Ovaj muzej savremene umetnosti, kao i zgrada u kojoj se nalazi, oboriće vas sa nogu. Pokazaće vam da nespojivo nije ružno. Nemojte da vas prevari stil ove zgrade, jer kada ugledate zeleni vagon na krovu, znaćete da ste na pravom mestu. Radovi mladih sa Akademije umetnosti, slikarstvo, fotografija, dizajn, raznorazne instalacije, vajarstvo, daju nove forme dosadašnjoj umetnosti. Isto tako možete pazariti simpatičnu knjigu (većina njih na popustu), popiti kafu, nešto pojesti ili kupovati “custom” patike ili majice u “skate shopu”. Pored toga, Wi-Fi je sastavni deo galerija, muzeja, izložbenih prostora. Tako da, “laptopaši”, ne ostavljajte ovu igračku kući! Centre Georges Pompidou, ili kako Parižani vole da nazivaju ovaj centar moderne umetnosti "Bobur", svojom stakleno-gvozdenom konstrukcijom, definitivno upada u oči. To je kompleks u kome su smešteni na dva sprata Bibliotheque publique d'information, Musee National d'art moderne i IRCAM (Centar za muzička istraživanja). U ovom centru se nalaze Galerie 1, Galerie 2, Galerie Sud, Espace 315, Atelier Brancusi, kao i bioskop. Slobodno računajte na to da ćete zasigurno ostati ovde ceo dan. Karta košta - sa ISIC kartom 8 evra, i sa njom ulazite u sve pomenute galerije, kao i trenutne izložbe. Na mene je ovaj centar ostavio najjači utisak, jer možete uživati u radovima savemenih umetnika. Fotoaparati su svuda dozvoljeni, slobodno škljocajte. U ovakvim centrima mozete i da snimate, dok npr. u Luvru mozete isto tako slikati, mada bez blica - kada su u pitanju slike. 
Za kraj, kao šlag na tortu, posetila sam Chateau de Versailles. Najbolje je da uzmete “rent-a car”, jer je ovo malo mesto udaljeno 18 km od Pariza, a možete i RER-om C (zona 5). Kada budete videli ovaj zamak i njegove odaje, biće vam jasno zašto su završili tako kako su završili svi moćnici tog doba: na giljotini. Aristokratija, raskoš, hedonisti su i dan danas neprevaziđeni i neprikosnoveni. Ulazak u dvorac će vas stajati 11e, i ovde je red najduži, jer postoji samo jedna biletarnica. U nekim delovima je dozvoljeno fotografisanje, kao i snimanje, dok u određenim prostorijama je apsolutno zabranjeno. Čak i da pokušate, one su zatamnjene, čuvaju se od svetlosti, a blic bi vas odao. Iza dvorca se pruža vrt sa fontanama, lavirintima, i veštačkim jezerom u obliku krsta. Ovo mesto je jako lepo za piknik i za rekreaciju, kako ga danas i koriste žitelji piktoresknog Versaja. I tu kad stignete i legnete na travu, sa ukusom kafenih padobranaca u ustima, nogu umornih od pešačenja i sa svešću preplavljenom prizorima iz krvavih dinastijskih ratova, revolucija i sa savremenih podijuma visoke mode, sećanje ce početi da vam se odmotava...unazad. Napisala: Dina Rudić
|
