Da li je neke reči potrebno izgovoriti, neke istine otkriti, ili ih je bolje, pametnije ostaviti da počivaju nedirnute u mukloj tišini?
Ljudi kažu 'nikad nije kasno', ali da li je to zaista i istina ili samo obična fraza koja nas tera da ne padamo u očaj zbog propuštenih prilika?
Dobijamo li ili gubimo ukoliko otvorimo srce prekasno?

Bio je moj najbolji drug. Doselio se iz susednog grada i tiho, nenametljivo uselio u moj život jednako kako je i ušao u tu zagušljivu učionicu i nesigurno spustio svoju đačku torbu pored moje. Od tada se nismo razdvajali. Već prvog dana sam podelila svoju užinu s njim, malo zato što sam htela da se pohvalim umećem svoje mame u pravljenju sendviča, koji su jednoglasno u razredu proglašeni kao najbolji, a malo i zato što mi ga je bilo žao. Moje majušne godine me nisu sprečile da shvatim koliko mu može biti strašno i teško u novom, nepoznatom okruženju, koliko sigurno mora biti tužan i usamljen jer je ostavio gomilu drugara za sobom. Znala sam da bih ja bila.

U početku, moglo bi se reći, naše prijateljstvo je počelo da se gradi na saosećanju, mojoj potrebi za hvalisanjem i mojoj ogromnoj radoznalosti. Sve me je zanimalo u vezi tog, za mene tada, misterioznog dečaka koji se samo pojavio u sred školske godine.

I tako je počelo. Podelili smo užinu, delili školsku klupu, ubrzo i svako slobodno vreme van škole, a nedugo zatim... počeli smo da delimo sve.
Dani su nam bili prekratki, nedovoljno dugi za sve što smo želeli da uradimo, za sve što smo hteli da kažemo jedno drugom....dobro, priznajem... za sve što sam htela da uradim i da mu kažem, dok me je on, najčešće ćutke pratio u svemu slušajući moje duge besede. Uveče bi nas špahtlom razdvajali i vukli svakog na svoju stranu. On bi samo slegnuo ramenima i pomirljivo krenuo sa svojom mamom, dok bih se ja bar jednom istrgla iz ruku svoje i dotrčala do njega kako bih mu šapnula nešto što ne sme da čuje niko osim njega, poljubila u obraz i u odlasku mahala dovikujući 'Vidimo se suuuutraaaa!!!'. Šapnute "tajne" su uglavnom bile kojekakve dečije nebitne budalaštine, ali meni jako važne jer ih znamo samo nas dvoje.
Karakteri i temperament su nam nesumnjivo bili potpuno različiti, ali možda baš zbog toga smo se savršeno uklapali i razumevali.
Ja sam vodila, dok me je on verno pratio. Ja sam pričala, trabunjala, dok je on samo slušao i štedljivo koristio reči. Progovarao bi samo onda kada je zaista imao šta da kaže, duboko promišljajući o svakoj izgovorenoj reči. Ulivao mi je sigurnost u trenucima kada sam bila nesigurna, unosio mir u nemirnim danima, donosio utehu kada sam bila najneutešnija, pomagao kada mi je pomoć bila najpotrebnija...i nikada nije tražio ništa zauzvrat.
Oduvek je bio bolji u matematici, a ja u pisanju sastava i likovnom. Zdušno sam prihvatala njegovu pomoć, ali on, on je voleo da radi sve sam, da sam nosi svoj teret, čak i tako mali.
Svaku svoju ranu je vidao sam, dok je svako moje oderano koleno ljubio da prođe, spuštajući svoje usnice na njega, skupljajući krv koja bi lila.
"Sada je tvoja krv u meni.. pomešani smo.", umeo bi da kaže. A onda bi mi brisao suze, koje sam pokušavala da prikrijem glumeći da sam otporna na bol i govorio svaki put,
"Ti si najhrabrija devojčica koju znam", a ja bih na to počinjala da se smejem i odgovaram kako sam jedina devojčica koju zna, koju zaista zna.
Svima smo govorili kako nas je sudbina spojila, stavivši ga u moju klupu, a zapravo, istina je bila ta da je to uradila učiteljica, koja je kao sjajan pedagog procenila da bih mu ja mogla biti od velike pomoći u tim prvim danima adaptacije. Verujem da ni sama nije slutila koliki značaj ćemo imati jedno drugome u životu.
Odrastali smo tako zajedno. Izrastali, on iz svojih pantalona, ja iz svojih suknjica, sve vreme se držeći za ruke.
Napustili smo, tako štrakljasti, našu klupu i otišli u različite škole, ali nismo propuštali da provedemo makar deo dana zajedno, bar i u tišini, što je meni bivalo izuzetno teško, s obzirom da sam imala beskrajno mnogo da mu ispričam o svakom danu provedenom bez njega, o novim predmetima, lucidnim profesorima, o novoj školskoj ekipi sa kojom sam želela da ga upoznam... Kao i uvek pričao je malo o svojim doživljajima bez mene, ali me je i dalje držao za ruku.
A onda su došla i prva zaljubljivanja... moja.

Pričala sam mu, naivno o svojim treperenjima srca, o svojim leptirićima u stomaku. Slušao me je sa određenom setom u pogledu koju tada, zaokupljena samom sobom i sopstvenim ljubavnim jadima, nisam prepoznavala. I bio je tu svaki put kada bi mi se slabašno srce, koje je izigravalo lavovsko, raspuklo. Brisao bi mi suze sa lica i govorio kao nekada,
"Ti si najhrabrija devojčica koju znam."
"Ali.. ja sam jedina devojčica koju znaš, koju zaaaista znaš.", uzvraćala bih istim odgovorom kao i ranije.
"Istina... istina...", rekao bi tiho, sa blagim, toplim smeškom iz kog je tek kao kroz izmaglicu provirivala prikrivena bol. Nisam je prepoznavala... tada.
Unosio je i dalje spokoj u moj nespokoj, ali vremenom, sve me je ređe držao za ruku.

Prošli su i srednjoškolski dani, a život nas je razdvojio, u prvo vreme samo fizički. Završili smo na različitim fakultetima, u različitim gradovima. On je ostao u našem, a ja sam završila u studenjaku drugog grada. U početku smo se čuli svakodnevno, viđali vikendima kada bih dolazila kući. Vremenom, studentski život, društvo i provod su uzeli maha i naši razgovori su postajali ređi, jednako kao i moji odlasci kući.
Ali svaki put kada bih došla, prvo bih potražila njega i poletela mu u zagrljaj. Tek tada je moj dolazak kući dobijao smisao, postajao istinski. I dalje sam mu pričala o svojim prolaznim avanturicama, i dalje mu dolazila ponekad uplakana, slinama oblivena, tražeći rame za plakanje. Uvek ga je podmetao, i češkajući me govorio istovetne reči. Nikada nije pričao o svojim devojkama, iako sam ga stalno zadirkivala. Ponekada bih čak i videla tragove nekih od njih po njegovom vratu, ali nikada nijednu nije spomenuo.
"Čovek radi ono što mora da radi", samo bi kratko rekao, a onda me dugo, ćutke gledao. Munula bih ga u rebra i nastavljala da čavrljam o kojekakvim besmislicama, čim bi tišina postajala preglasna, a njegov tihi pogled predug. Dinamika našeg odnosa je postajala drugačija. Ponekad bi mi polazilo za rukom da ga nasmejem, dok bi drugi put bio skroz ćutljiv i nedostupan, drugačije nego ranije, a kada bismo se razišli ostajala bih napeta i uzbuđena, u isti mah užasno iscrpljena i puna neke čudne energije...Ali...Više me nije držao za ruku.

A onda, na završnoj godini studija, nakon jako dugog perioda nedolaska, nenajavljeno u sred radne nedelje, vratila sam se u naš grad i, kao i inače, direktno sa stanice poletela pravo ka njemu. Trebao mi je on, da mi kaže kako će sve biti u redu jer, 'ja sam najhrabrija devojčica'. Trebao mi je on da me ubedi u to, bez njega to su bile samo prazne reči bez ikakvog smisla. Trebala mi je mirnoća njegovog glasa, njegova staloženost.... Trebao mi je on... iz mnogo drugih razloga koje tada još uvek nisam shvatala.
Nisam znala da li ću ga zateći ali sam bez obzira bezglavo jurila ka njemu, jer ovo je morao čuti prvo on, čak i pre mojih roditelja koji nisu ni znali da sam došla kući.

Došavši do njegove kuće samo sam uletela unutra mahnito, ne pozvonivši, i poletetela stepenicama ka njegovoj sobi. Volela sam taj red koji je vladao u njoj, potpuno suprotan mom 'kreativnom neredu' kako sam ga zvala. Uvek sam imala utisak da odražava sređenost u njegovoj glavi, kao što je moj odražavao haotičnost u mojoj. Jurila sam ka toj sređenosti, da je prelije makar malo i u mene i unese red u ovaj haos koji je trenutno vladao.
Zastala sam na tren ispred njegovih vrata, skupljajući snagu, a zatim, bez kucanja, jer to nikada nisam radila kada sam dolazila, samo zakoračila, stegnutog grla.
Ugledavši ga kako me zaprepašteno u neverici gleda s kreveta, spuštajući knjigu koju ima u ruci, ni sama ne znam zašto...briznula sam u plač. Želela sam ponovo sve one večeri kada bismo ležeći jedno pored drugog, na tom istom krevetu, pričali o svojim životnim planovima, krojeći budućnost koja mi je sada delovala tako nedostižno.
Stajala sam na sred sobe kao ukopana. Veliki vrećasti ranac sa stvarima mi je pao sa ramena na pod, ali to mi nije donelo nikakvo rasterećenje. Ustao je i zabrinutog pogleda krenuo ka meni primivši me u zagrljaj, bez reči.
Samo se čulo njegovo 'ššššš..... šššš', kao kada brižna majka umiruje svoje uznemireno dete, dok sam kvasila njegovo rame, jecajući pod teretom uskomešanih emocija.
Osetivši nagoveštaj smirivanja, poveo me je i poseo na krevet, čučnuvši ispred mojih stopala. Gledala sam u pod, u svoje crvene starke, primećujući da mi je jedna pertla potpuno odvezana i pitala se kako sam uspela da se ne sapletem o nju trčeći. 'Baš čudna pomisao u ovom trenutku', prošlo mi je kroz misli.
Uzeo mi je šake među svoje i spustio ih u moje krilo.

"U redu... Pričaj... Šta se dogodilo?", rekao je to potpuno smireno, kao da je sada preuzeo kontrolu... Kao da je od sada sve u njegovoj moći, i ma šta da kažem on će to rešiti i ponovo će biti sve u redu. Umeo je to da radi, svaki put, i zbog toga sam se uvek osećala spokojnom, sigurnom uz njega.

Gledala sam u naše šake nekoliko trenutaka, dok me je knedla u grlu sprečavala da progovorim.
Progutala sam je i tiho, gotovo bez glasa rekla,

"Trudna sam"

U momentu sam osetila njegov trzaj kojim mi je naglo stisnuo šake. Nisam smela da ga pogledam, ali verujem da ni on nije gledao mene. Imala sam osećaj da je želeo da povuče svoje ruke ali ga je moj nekontrolisani stisak sprečio u tome.
Tišina je postajala toliko glasna da je počelo da mi dobuje u grudima kao kada od siline basova srce hoće da iskoči.

"Da li ga voliš?" tiho je upitao, spustivši glavu, tako da sam, iako sam u tom trenutku podigla pogled ka njemu, mogla da vidim samo njegov potiljak i zadnji deo vrata koji sam volela da češkam.

" Ne znam... Volim ga.. Valjda...", rekla sam posle kraće pauze, shvativši da sam izgovorila nešto što ne mislim i da iz nekog razloga strepim od njegove reakcije, ma kakav moj odgovor bio.
Potpuno neočekivano, povukao je svoje dlanove iz mog krila, ustao ćutke i seo pokraj mene.

"Zašto ne kažeš ništa? Zašto ćutiš?.... Zašto uvek ćutiš?... Zašto si prestao da me držiš za ruke... Zašto ne govoriš ono što zaista misliš... Zašto nikada ne uradiš ono što zaista želiš!?", gotovo kroz krik sam izgovorila poslednje.

A onda sam konačno shvatila. Ne radimo stvari koje želimo, kako drugi ne bi shvatili da je to zapravo naša najveća želja. I sve mi bi jasno. Nisam li...nisam li radila isto?

" A zašto ti uvek govoriš sve što ti je na umu?... Zašto uvek uradiš sve, ali baš sve što poželiš, bez obzira koliko to bilo glupo?", rekao je povišenim tonom za koji nisam uspevala da razaznam da li odaje povređenost ili nešto drugo... Srce je već počelo da mi se slama kada je nastavio.

" Šta hoćeš da ti kažem? Šta?!...
Da si boja moga dana? Da su mi snovi ispunjeni tobom?...Da nikada nisam mogao da poželim nijednu drugu, jer nijedna nije TI?!... Da me boli svaka pomisao na tebe s drugim, a onda grizem sebe zbog sopstvene sebičnosti jer se ne radujem tvojoj sreći?... Šta hoćeš da ti kažem pobogu!? Štaa!?!... Da je tvoja krv u meni? Tvoja, ničija druga.... Kako to već nisi shvatila sve ove godine? "

Shvatala sam... Shvatala sam sada sve.
Ne usuđujući se da podignem glavu, suze su mi se slivale niz obraze i padale na sivu, pamučnu haljinu na kojoj sam lomila prste, ostavljajući tamnije flekice na njoj.
Prvi je prikupio pribranost i spustivši se ponovo do mojih stopala palčevima počeo da mi briše vlažno lice. Pridigla sam pogled i susrela se sa njegovim. Izgubila sam se u toj dubini, kao da uranjam u neki novi, a opet tako poznat i moj svet. Isključujući razum, usne su krenule jedne ka drugima. Grudi su mi se stezale, pokušavajući da zadrže srce koje je bilo na korak do iskakanja. Dlanovi su mi se znojili dok su prsti koje sam do malopre kršila nesvesno počeli da se raspliću uputivši se ka njegovom licu. Zaustavili smo se tik jedno ispred drugog, milimetarskom razdvojenošću udaljeni. Dah nam se mešao, a pogled utapao jedan u drugi. Suzdržavala sam srce u grlu, dok sam mu milovala lice, nikada bliže, nikada bliskije.
Vrhovima prstiju je sklonio pramen kose s moga i zadenuo ga za uvo. Spustio je svoje usne na moje, ili sam ja spustila svoje na njegove tek... vreme je stalo. Zastalo je u tom trenutku i označilo početak i kraj. Sve izvan njega je izgubilo smisao. Sve osim nas je postalo beznačajno. Njegove usne su tako savršeno prijanjale uz moje, pripadale mojima, kao što smo i nas dvoje čitav život pripadali jedno drugom. Svojim usnama, izbrisao je sve prethodne, koji su ionako bili nevažni, anulirao je njihovo postojanje i postao moj prvi poljubac zbog kog sam izgubila dah. Stapali smo se usnama osećajući se prvi put na taj način. Uranjali jedno u drugo nežno, toplo, lepljivo, nesposobni da se odvojimo, plašeći se da je sve to samo san.. san koji smo sanjali čitav život, a koji se sada napokon i dešava. San na koji sada možda nemamo prava i koji nam može biti oduzet.
Širio se kroz mene, kao da je kroz te usne, jezik, ulivao celog sebe i rasplinjavao se čitavim mojim telom. Drhtala sam čitava, prenapregnuta i opuštena u isti mah.... Dlanovi su mi se znojili i bili ledeni...Nisam mogla da nadišem vazduh, a istovremeno, osećala sam se kao da mi nije ni potreban. Disala sam kroz njega, njegova pluća, njegov dah. Želela sam ga čitavim svojim bićem dok sam ga dlanovima utiskivala, pripijala uz sebe.
Odvojio je svoje usne i ruke spustio do mojih stopala. Izuvši mi starke, ostavio je bosa stopala od kojih je počeo da klizi dlanovima naviše. Znao je raspored svakog ožiljka po mojim nogama i na svaki je spuštao usne nežno ga milujući. Bili su to naši zajednički ožiljci na mome telu, u svakom je bio uklesan on. Došao je do kolena i blago ih razdvojio. Tihi uzdah mi se oteo iz grla. Pomisao od predstojećeg mi je dovodila krv u stanje ključanja. Obrazi su mi goreli a pogled postajao vodnjikav, neodređen, gubeći svaki fokus.
Skinuo mi je gornjak i spustio ga na pod. Milovao mi lice dlanovima pogledom, ljubio ga usnama...oči, nos, bradu... obuhvatao usne svojima. Pretvarala sam se čitava u jedan tihi čežnjom i žudnjom obojen uzdah. Koža mi je gorela pod njegovim prstima, koji su klizili preko ramena ogoljenih haljinom na bretele. Pratile su ih usne zbog kojih se svaka paperjasta dlačica kostrešila. Bradavice su napupile, probijajući tanku pamučnu tkaninu. Nikada nisam volela grudnjake zbog kojih sam se osećala stisnuto i zarobljeno, i on je to znao. Samo je spustio dekolte haljine i oslobodio levu dojku koja je ponosno, kočoperno izvirila ispred njega. Zagrizla sam donju usnu, suzdržavajući uzdah, znajući da će već sledećeg trena biti neminovno da on izleti. Dodirnuvši mi jezikom tu ukrućenu, malenu tamnu bradavicu... to se i desilo. Nisam se pitala da li će njegovi uskoro doći s posla, da li mu je stariji brat kući... Razmišljala sam samo, da li milujući me toplim dahom, izluđujući jezikom, uzimajući ih usnama, zubima, samo na par centimetara od mog srca dodiruje zapravo njega, jer bolelo je, bolelo je od siline žudnje koja je godinama bivala skrivena negde duboko.
Spustio se do mojih kolena obljubljujući mi lagano, bez žurbe unutrašnjost butina. Strujao je svojim dahom kao povetarac. Koža mi je bridela, drhtala. Noge su podrhtavale dok je žilica na preponama iskakala, ostavljajući udubljenje između nje i stegnutog mišića. To udubljenje koje je kao bezdan upijalo u sebe dugo čekanog njega, i sve ono što je donosio sa sobom. Sa svakim milimetrom više kojim se pomerao ka gaćicama, postajale su natopljenije. Sama pomisao da su njegove usne konačno tu, da je na njihovom rubu, raspamećivala me je, terala da ga vodim ka onome što je u njima, mrseći mu kosu uplićući prste u nju. U mojim mislima niko nije postojao pre njega i ja sam bila netaknuta, jer, sve što sam osećala bilo je kao da je prvi put. I dotakao me je, taknuo tamo gde nikada nije, jedini deo moga tela koji nije nikada video. Dotakao me je sporo, nežno, lagano, kao da dugo očekivani trenutak nije želeo da zbrza pod navalom prevelike želje, iako je požurio da što pre dođe do Nje. Hteo je da traje taj dodir, da mu se ureže u pamćenje i postane njegov sastavni deo, kao što se urezao meni. Hteo je da zapamti taj miris, taj sladunjavi ukus koji mu se razlivao nepcima.
Moje telo je prestalo da postoji. Postojala je samo Ona... ogromna, vrela, satenski nežna želja u dnu stomaka. Udovi su su mi otkazali poslušnost. U trenutku kada sam osetila njegov dah na Njoj, nekontrolisano sam stegla butine zarobivši mu glavu među njima. Gušila sam ga sobom, stežući mišićima uvlačila u sebe njegovo lice, usne, jezik koji su me uzimali kao što niko nije. Gubila sam svaku kontrolu nad sopstvenim telom. Zglobovi su mi klecnuli i pala sam na podlaktice izvivši glavu. Odižući karlicu nabijala se na njegovo lice dok je on šakama obuhvatao moje kukove, guzu.... Jeo me je, gutao, mrsio kao čovek koji završi dugi post, željan zabranjenih ukusa, slasti koja mu hrani i telo i dušu. Pojila sam ga, hranila velikodušno svojim sokovima, nežnim mesom, uzdasima koji su postajali sve glasniji, probijajući zidove, usađujući u svaku ciglu, malter koji ih je povezivao.

Tavanica je počela da mi se vrti pred očima i sve je postajalo snežno belo, bledeći gubilo boju. Samo se pojačavao taj vatreno topli, narandžasto žuti plamen, bujica koja je navirala pod njegovim jezikom, preplavljujući mi čitavo telo. Kao zaposednuta, počela sam da se grčim na njegovom licu, u njegovim šakama, u trenutku kada je probila branu. Tresla sam se jecajući kao nikada ranije zabijajući njegovo lice duboko u sebe.
Ne čekajući da se primirim, da dođem do daha, povukla sam ga ka sebi u želji da mu ga dam, taj vreli dah prvog orgazma.
Mešali smo se, sljubljivali, stapali na tom krevetu koji nas nikada nije upoznao takve uplićući tela, jezike, vodeći usne jedno drugom po čitavom telu. Skidali jedno drugome delove odeće ostajući potpuno goli, uvijeni, isprepleteni jedno drugim. Upijali smo se dodirima, kožom, svakom porom koja je udisala, usisavala. Poznavala sam raspored gotovo svih mladeža na njegovom telu, znala period kada su se pojavili.. i ljubila sam ih.. lizala... grizla... ostavljala tragove... Moje tragove...Zubima sam kidala njegovo meso, noktima parala kožu do krvi...naše pomešane krvi.
Lepljiva žudnja je ispunjavala tu malenu sobu slepljujući naša tela u jedno.
Želela sam ga u sebi, bolno, neizdrživo...nezadrživo. Sve granice, sve barijere i prepreke su prestale da postoje i... on je prodro u mene, jednim, kao večnost dugim, sporim pokretom. Čitava vasiona se otvorila predamnom, a on je bio ključ.
Ispunio me je sobom, moju unutrašnjost, utrobu. Ispunio je svaki prazni milimetar koji je vapio za njim. Ječala sam osećajući potpunu bespomoćnost.. Ja više nisam bila ja... Moje telo nije pripadalo meni. Postala sam bestelesna, bezvremenska, a opet kao nikada pre osećala svaki pedalj sopstvenog tela kog sam dala njemu. Njegovo telo nije pripadalo njemu.... U tom trenutku, postojali smo samo mi... Jedno... Telo i duša....Uvezani... Upleteni...
Pokretao se u meni ritmom naših života... Vodio me je, a ja sam ga pratila. Ja sam pratila njega. Prvi put... ili je to oduvek i bilo tako.
Doticao mi je srce, milovao ga iznutra, uzimao i davao dah, dovodio do samoga ruba provalije i vraćao nazad.
Rastakala sam se pod njim, obuhvatala celom sobom, usisavala ga dublje u neistražene, tajne dubine, koje su samo krici neopisivog, božanskog zadovoljstva nagoveštavali.
Lepili smo se u znoju, pljuvački, sokovima...gledajući se kao da se vidimo prvi put, a opet kao da se znamo iz prethodnih života.
Ljubio mi je grudi, prekrivene, znojem umršenim i ulepljenim pramenovima kose, rasparčavao vrat, uzimajući komade koji su mu nedostajali da utoli glad. Izvijala sam se, uvijala, obmotavala, obuhvatala čitavom sobom, čitavim svojim bićem.
Bio je u meni i ja u njemu. Divlje i razuzdano, nekontrolisano i nežno, pažljivo, filigrantski tanano.
Bio je sve što mi je bilo potrebno...čitav moj svet, moj život... Moja ljubav.
Razlio je sve u meni, izmešao sve boje sa palete svodeći ih samo na jednu...bezimenu, sveobuhvatnu, nadrealnu, koja se kroz naše krike prolila sobom, zapljuskujući zidove obojivši ih sjajem rađanja i umiranja jednog novog života.
Grčili smo se, okupani, natopljeni, obliveni jedno drugim. Obuhvatali se i utiskivali dublje i snažnije, pokušavajući da zadržimo, produžimo trenutak.. želeći ga za večnost...da zauvek ostanemo izgubljeni u njemu.

Stišani, umireni, prožeti jedno drugim, bez reči smo ležali jedno drugom u zagrljaju, plašeći se da će reči poremetiti savršenost trenutka, vratiti nas u realnost, u izgovorenost onoga zbog čega sam se vratila kući. No, bilo je neminovno...
Moj pokret rukom ka sopstvenom stomaku, spustio nas je iz lebdećih visina. Nisu bile potrebne reči kada ga je propratio i moj duboki uzdah. Znao je šta mi je u mislima.
Stisnuo me je jače uz sebe govoreći tiho,
"Ti si najhrabrija devojčica koju znam.", i prineo palčeve mome licu, spremne da obrišu nadolazeće suze...

Dragica 😊

---