Svi tražimo mir. Mir u životu, mir na poslu, mir u sebi. Dozivamo tu reč, to željeno stanje koje će nas opustiti i osloboditi pritiska. Ponavljamo da se konačno moramo maknuti od umarajuće, zatupljujuće svakidašnjice, nepodnošljive za naše živce. Želimo pobeći od svega toga čemu smo izloženi danonoćno, čak i u snu koji nikad nije bio nemirniji.

Toliko toga se nakupilo, a ne znamo kako skinuti teret s leđa. Kao nekakvi pokušaji bega od toga Haotičnog stanja, odlazimo vikendima iz gradova i mesta u kojima rutinski životarimo. Okrećemo se duhovnosti koja u takvim uslovima i ne može predstavljati više od obične reči koja bi nas trebala utešiti.

No, ostaje daleko od istinskog osećaja ili spoznaje koja bi nas dovela do cilja – mira. Putujemo na izlete, u posete, zatvaramo se barem na koji sat od celog sveta, pa i od svoje porodice. Svi ti pokušaji nisu put prema miru – to su tek pokušaji našeg smirenja.

Pokušaji da se malo saberemo. Govorimo o miru, a zapravo se samo pokušavamo smiriti. Pravi, istinski mir nikada ne može doći na takav način. Da bismo osetili pravi mir u sebi, morali bismo se odreći svih tih sadržaja koji tvore naš život. Na to nismo spremni i stoga je pomalo licemerno što tragamo za mirom a da pritom nismo spremni na promene koje on zahteva. Dakako, apsolutno je legitimno pronalaziti načine smirivanja.

U suludom svetu oni su potrebni kako bismo uopšte ostali pri sebi. No, mir za kojim tragamo zapravo je unutarnji mir. To znači prihvatati sebe, slediti sebe, uvek iznova nadograđivati sebe tako da osetimo istinsku prirodu svog bića i njegove iskrene želje i sklonosti. Ne može se nešto postići a da se pritom nešto drugo ne ostavi.

Ako smo spremni da slijedimo sebe i postupamo u skladu s tim iskrenim osećajem i ličnim zovom, mir možemo dosegnuti bilo gde i bilo kada, nezavisno od toga jesmo li sami ili okruženi stotinama nemirnih ljudi. Kad smo u skladu sami sa sobom, mi smo taj mir.