@Vera Čudina

Nada umire poslednja. Dok ima nade, neću odustati. Još me jedino nada održava na životu. Ljudima je prirodno nadati se najboljem. Osim kad odlazimo u drugu krajnost, kad govorimo kako je nada umrla, kako se više nema smisla nadati ičemu.

Definišemo li nadu kao očekivanje nečega što će nam se dogoditi, ostaje pitanje koliko možemo položiti svoje živote u ruke nadanja? Koliko joj se smemo prepustiti? Jasno je da se svi nadamo nečemu, no preterano nadanje može imati i negativne posledice za nas.

Uzdajući se u snagu nadanja, prestajemo donositi konkretne odluke i sprovoditi ih, kao da će ih prisutnost nade u nama rešiti. Tada čak mogu nastati apsurdni zaključci “sve će biti u redu” ili “sve će se samo rešiti”, što je imaginaran doživljaj stvarnosti, koji neće rešiti apsolutno ništa. Jedino mi sami možemo ostvariti određene ciljeve u životu.

Nada mora biti dozirana, no kako izbeći preterana očekivanja? Treba nam svesnost da se ne možemo uvek nadati najboljem ishodu za nas i druge, ne ako smo svesni kakva je stvarna situacija. Nada bi trebala postojati kao vera u sebe i objektivan uvid u lične sposobnosti, da ne odemo u zavaravanje sebe samih pustim nadanjima čak i u uspeh nečega što je na rubu propasti. To znači da ne želimo da vidimo istinu, ne prihvaćati je ni pod koju cenu, nego radije živeti u iluziji. Sledi nimalo ugodno buđenje, iz lagodna sna u noćnu moru.

Biti unapred spreman na pobedu i na poraz način je kako izbeći zamke koje preterano nadanje donosi sa sobom. Tada imamo pravo nadati se najboljem, jer u sebi pomireni smo sa svakim mogućim ishodom – to je nada koja ima ravnotežu i ne odlazi u ekstreme.

Kao s bliskom osobom koja je jako bolesna: ako sam učinio sve što sam mogao da joj pomognem, pa i znajući da možda ni ta pomoć neće ništa promeniti, to je svesnost o realnosti situacije, u kojoj nada uistinu umire poslednja. Ne možemo bez nje, ali trebamo znati dokle s njom.