Obilazimo trgovačke centre, koračamo u idili kraj blještećih izloga, sednemo da popijemo kafu, ručamo, ponekad i večeramo, pa i da popušimo koju cigaretu. Ti gradovi dostupnosti zamena su za naše skršene živce i pogubljene emocije. Smejemo se, ostavimo decu u igraonici, odigramo i partiju promotivnog stonog tenisa, lepe devojke nam urede nokte. Sve je mekano i idilično, ne trebamo kiseonik ni livadu. Ma, imamo mi livadu od veštačke trave u našem zatvorenom i sigurnom gradu, gde možemo i fudbal da igramo. Uh, tako je dobar osećaj kad živiš u blještavilu kupovine, ponude i usluge.

Izobličeni san

Idemo li u subotu u trgovački centar? Mogli bismo da svratimo i danas da nešto kupimo pre subotnje gužve? Ali nećemo propustiti subotu, tada je tamo svezabava, doći će i sestra s decom.

A kada “naše domove” nedeljom zatvore, čudimo se. Ko nam to uzima naše igraonice, ko nam krade duše? Ko to želi da nas spreči da kupujemo i trošimo? Niko ne sme da nas probudi iz tog sna. Nevini smo jedino dok sanjamo, pevao je jedan sjajan umetnik. Jesmo li zaista?

Premestili smo naše slobodno vreme u veštačke tvorevine svedostupnosti u kojima ima apsolutno svega, potrebnog i nepotrebnog. Kupujemo kao sumanuti. Znam jednu poznanicu koja ima u ormaru pedesetak pari cipela. I još se smatra umerenom.

Kako je to otužno, krademo sebe od života. Skupljanjem proizvoda u neumerenim količinama nadoknađujemo nešto drugo, ono što nam očito nedostaje. Možemo za to okriviti za pamet uvredljive reklame, no krivi smo mi sami. Pristali smo na izobličeni san da ćemo se osećati odlično pa kupujemo li i kupujemo. I oni koji nemaju previše novca, potrošiće ga uzalud. Nasešće na taj krnji san da će se barem malo utešiti od tmurne svakodnevice.

A mi? Kupićemo jer je neko drugi kupio. Važno je imati, a potom ćemo, usamljeni u sobi, zaboraviti da te cipele uopšte stoje u ormaru.

Groblja umrlih emocija

Što smo mi dok sanjamo potrošačku noćnu moru? Sećanja blede, pa ih, tuđa, krademo u dućanima. Prodaja, rasprodaja, popusti. Jedino još nema duša na toj rasprodaji. Nisu ti veliki centri polja užitka, nego groblja zaborava i izgubljenih emocija. Mesto gde nikako ne možemo napuniti svoju praznu potrošačku dušu.

Želimo li se vratiti na pravu livadu, u starim, ali još uvek solidnim patikama, moraćemo se rastati od “njih” i slomiti im srce ako treba.