@
Nataša 2010
ČOVEČE, PROBUDI SE
Prošli su dani i godine sa crnim povezom na očima. Ali nećemo se pitati šta smo radili u tom mraku. Koji su nas talasi nemirnog mora razbijali o stene, ali oštrili duh i obećavali ono što je vredelo strpljivo čekati. Voda se smirila mnogo kasnije, jer duh je dugo bio nemoćan da dotakne spoznaju da su od davanja i poklanjanja svemu što postoji, ostajale samo krhotine iluzija. To su trenuci bez zvezdanog neba i melodije razdraganih ptica, trenuci kada se silazi do dna svog ponora da bi se sve životne staze na kraju puta susrele i uplovile u isti okean, okean Beskraja.
Onaj ko nije doživeo to stravično okretanje oko svoje ose, ko se nikad nije rasplinuo pred sobom, neka ne poveruje. Onaj ko je bio i Cvet, i Planeta, i Atom, da bi opet uronio u Ništa i iz tog Ništa izašao bogatiji bar za jednu spoznaju i zbog te spoznaje nastavio da živi želeći da sazna gde joj je izvor, a gde ušće, taj će nam poverovati. Na tom ostrvu samoće, duh se, uprkos sumnji u sebe samog, počinje širiti i razmicati zidove, udisati vazduh i osvajati prostor. Spoljašnje figure bivaju jasnije, a povredjene emocije polako zamenjuje znatiželja ishoda. Tada počinjemo da shvatamo da već hodamo putem na kome nema putokaza, učitelja i vodiča, da se suočavamo sa sobom i sumnjom najpotresnijom od svih – da li da u bezdan potonemo bespovratno ili će nam taj pad dati čudesnu snagu da se izdignemo iz vlastitog mraka.
Bolan je odgovor koji dobijamo, bolna, ali oslobadjajuća istina – na ovoj planeti Zemlji, na ovom samoubilačkom tlu koje nije odano nijednom daru prirode, nema ni traga Božanstvu. Čudo darivanja i ljubavi je iščeznulo i samo je sećanje na to čudo ostalo u srcima retkih koji bi radije da ostanu prognani iz stada, nego zauvek izgubljeni.
ČOVEČE, PROBUDI SE
|
