Astrologija

Ne postoji mnogo oblasti ljudskog stvaralaštva i interesovanja u kojima ima toliko suprotstavljenih mišljenja kao što je astrologija. Ovo se posebno odnosi na pokušaj da se objasni šta je astrologija i kako ona, zapravo, funkcioniše. Postoje najmanje dva važna razloga koji su doveli do toga da u vezi sa istim pitanjem postoje ne samo različiti, nego i dijametralno suprotni odgovori. Prvi razlog je činjenica da o astrologiji veoma često govore, i najglasniji su u tome, oni koji je napadaju i osporavaju. Osporavajući astrologiju govore i pišu gotovo uvek o tome šta astrologija nije i ne može biti, a nikada ili veoma retko o tome šta astrologija jeste. Drugi razlog za pomenutu situaciju je taj, ma koliko to neverovatno može zvučati, što veliki broj onih koji praktikuju astrologiju i sebe nazivaju astrolozima, a koji se uopšte upuste u razmatranje ovog pitanja, o tome šta je astrologija iznose različita i potpuno suprotna mišljenja. Ovom prilikom nećemo ulaziti u detaljniju analizu različitih shvatanja astrologije. U vezi sa tim se može naći puno tekstova, posebno na internetu, uključujući i stranice ovog sajta. Cilj ovog teksta je da čitaocima pruži sažet uvid u postojanje različitih shvatanja i objašnjenja astrologije, najvažnije podele u izučavanju i praktičnom bavljenju astrologijom, kao i da pomogne čitaocima da bolje razumeju sadržaje na koje će u budućem izučavanju ove teme nailaziti. Za potrebe ovog teksta dovoljno je istaći da, kada govorimo o pojmu i predmetu astrologije, grubo govoreći, postoje četiri mišljenja koja se ističu.

Astrologija kao religija, pseudo religija ili sujeverje

Najranija shvatanja astrologije i nastojanja da se ona objasni opisivala su je kao vrstu religije, sistem verovanja sličan religiji ili pseudo-religiju, a često i kao obično sujeverje. Ovakvo shvatanje astrologije bilo je posebno zastupljeno kod ranih teologa judaističke, hrišćanske i islamske religije. Prastaro predanje o poreklu astrologije, po kome je astrologija nastala objavom koju su ljudima preneli anđeli, je dovelo do toga da u opisima astrologije dominira tvrdnja da su planete proglašene božanstvima, da se na astrologiju prevashodno gleda kao na verovanje, te da se u astrologiji vidi neka vrsta duhovne konkurencije vladajućim religijama. Ovakvo mišljenje je bilo posledica kako slabog poznavanja same astrologije, tako i činjenice da je označavanje astrologije kao verovanja ili sujeverja imalo i svoju praktičnu svrhu - očuvanje uticaja vladajućih religija u čijem se okrilju astrologija održavala i praktikovala. Mnogi moderni autori smatraju da su tvrdnje o "proglašavanju planeta božanstvima" isuviše pojednostavljeno gledanje na stvar koje je samo delimično tačno. Po njima, u najstarijim vremenima postojanja tzv. prirodnih religija moguće je da su planete proglašavane božanstvima, ali u vreme postojanja razvijenih mnogobožačkih religija (kod starih Grka i Rimljana, na primer) planete nisu proglašavane božanstvima, nego su bile izraz (simbol) osobina i moći pojedinih bogova u koje su ljudi tada verovali. Iako je shvatanje astrologije kao religije, odnosno pseudo-religije, ukazivalo na određenu vezu religije i astrologije, ono je danas uglavnom prevaziđeno i nema više značaj koji je imalo u vreme znatno većeg uticaja religije i religijskih učenja, tako da se danas u zvaničnim izvorima, ili izvorima bliskim verskim zajednicama, astrologija retko definiše isključivo kao religija, pseudo-religija ili sujeverje.

Astrologija kao nauka

Shvatanje astrologije kao nauke je novijeg datuma i zastupljeno je gotovo isključivo kod onih koji se afirmativno odnose prema astrologiji. Nastalo je kao posledica nekoliko faktora: suštinskog nepoznavanja astrologije od strane onih koji iznose ovo mišljenje, nesposobnosti da se astrologija posmatra i poima različito od načina na koji se izučavaju moderne nauke u savremenom školovanju i velike želje jednog broja astrologa da, proglašavanjem astrologije za nauku, astrologiji i sebi pridaju značaj koji danas ima moderna nauka. Ni kod ovakvog shvatanja astrologije ne postoji jedinstveno mišljenje. Manji broj onih koji zastupaju stanovište da je astrologija nauka, svesni da se astrologija ne može smatrati naukom u smislu moderne nauke, astrologiju nazivaju "drevnom" naukom navodeći da je ona u stara vremena bila nerazlučiva od tadašnje nauke, kao i da su se mnogi veliki naučnici bavili i astrologijom (rodonačelnik medicine Hipokrat, matematičar, astronom i geograf Klaudije Ptolomej, lekar i hemičar Paracelzus, astronom Tiho Brahe, matematičar i astronom Johan Kepler i dr.). Ovakvom mišljenju se, generalno, teško može prigovoriti, posebno kada se ima u vidu jedna vrsta paradoksa - da astrologiju običnim sujeverjem često nazivaju ljudi od nauke koji sa poštovanjem govore o velikim naučnim imenima iz prošlosti nauke koji su se u svoje vreme bavili ne samo naukom, nego i astrologijom. Na žalost i na ogromnu štetu astrologije svi oni koji o astrologiji govore kao o nauci ne razmišljaju na ovakav način. Među astrolozima i ljubiteljima astrologije postoji i značajan broj onih koji, nazivajući astrologiju naukom, bez ikakvih dokaza govore o "uticaju" planeta na prirodu i ljude, a pomenuti "uticaj", ako se uopšte upuštaju u pokušaj objašnjavanja te uzročno-posledične veze, ponekad objašnjavaju kao fizički uticaj (gravitacioni ili elektromagnetski) ili, znatno češće, kao "nepoznatu silu" koja nauci nije poznata i koja tek treba da bude otkrivena i proučena. Ovakve, neutemeljene i pogrešne, tvrdnje su od strane nauke lako opovrgnute, a u najširoj javnosti fraza o "uticaju planeta na zemlju" postala je uobičajen način objašnjavanja onoga što astrologija proučava. Zbog svega navedenog još jednom je neophodno istaći da je za nekoga ko se bavi izučavanjem astrologije od suštinskog značaja ne samo da zna da postoji mišljenje o tome da je astrologija nauka koja proučava "uticaj" planeta na zemlju, kao i da je to mišljenje, na žalost, veoma zastupljeno u astrologiji, nego i da razume da je takvo shvatanje astrologije potpuno pogrešno.

Astrologija kao pseudo-nauka

Na iznošenje ideja o astrologiji kao nauci koja proučava "uticaj" planeta na prirodu i ljude, usledio je očekivani odgovor od strane naučnika. Njihovi argumenti su bili predvidljivi i uglavnom su se sastojali u pozivanju onih koji astrologiju smatraju naukom da objasne i dokažu "uticaj" planeta na zemlju, konstatacija da ideja o postojanju neke nepoznate sile koja predstavlja uzročno-posledični odnos između nebeskih tela i zemlje koja tek treba da bude otkrivena astrologiju ne može činiti naukom, kao i tvrdnji da astrologija, za razliku od nauke, nije do kraja racionalna. Na osnovu ovih argumenata donet je zaključak da je astrologija pseudo-nauka (ređe označavana i kao kvazi-nauka, pa čak i kao lažna nauka). Reakcije iz sveta nauke su bile opravdane, ali, iako se njihovi glavni argumenti teško mogu osporavati, gotovo sva kritikovanja astrologije sa pozicija moderne nauke su imala i neke zajedničke osobine koje zaslužuju da ovom prilikom budu posebno istaknute. Najuočljivija zajednička osobina je bila da su oni koji su ovakva osporavanja iznosili imali veoma malo ili nimalo znanja o astrologiji, te da se neki među njima nisu libili da to otvoreno i priznaju. Iako sklonost ka nipodaštavanju vrednosti nečega što se ne poznaje više govori o onima koji nipodaštavaju, nego o stvarnoj vrednosti onoga što se nipodaštava, nemoguće je zanemariti ovu okolnost. Kao posledica navedene okolnosti, prisutne su još dve karakteristike većine naučnih osporavanja astrologije: prva, ovakva osporavanja su nužno bila ograničena samo na objašnjavanje zašto se astrologija ne može smatrati naukom, a bez pokušaja da barem delimično objasne šta astrologija jeste i kako funkcioniše i, druga, da se u iznetim tvrdnjama njihovi autori nisu ograničavali samo na osporavanje naučnosti astrologije, već da su, veoma često, generališući, osporavali svaku njenu duhovnu vrednost i svodili je na sujeverje ili jeftinu zabavu. Nema nikakve potrebe za daljim analiziranjem osporavanja astrologije kao nauke kako zato jer se ono javilo kao reakcija na jedno potpuno pogrešno poimanje astrologije, tako i zato što, kao što je rečeno, naučne kritike astrologije uglavnom ne pružaju neki ozbiljniji uvid u pojam i predmet astrologije. U tom smislu, za nekoga ko traga za istinom o astrologiji, naučna osporavanja astrologije imaju samo polovičan značaj.

Nakon što smo videli kako se u različitim izvorima uobičajeno objašnjava priroda astrologije i skrenuli pažnju da, iako u svim navedenim objašnjenjima ima i pomalo istine, nijedno od njih ne govori o suštini astrologije, odnosno ne objašnjava kako astrologija funkcioniše neophodno je da u najkraćim crtama kažemo nešto i o tome.

Šta je, zapravo, astrologija?

Na ovo pitanje nije lako dati kratak odgovor. Do, otprilike, XVI - XVII veka, vremena u kome su živeli Frensis Bekon (1561 – 1626), začetnik modernog naučnog metoda i Rene Dekart (1596-1651), rodonačelnik racionalizma koji je u naučno razmišljanje uveo kriterijum sadržan u zahtevu da se svako naučno zapažanje mora nužno dovesti u vezu sa nekim referencijalnim sistemom u odnosu na koji mu se određuje mesto i pridaje vrednost, astrologija je smatrana naukom, ali je u to vreme i sama nauka imala jedan sasvim drugačiji smisao i značaj, nego što je to slučaj sa modernom, postbekonovskom naukom. U toku razdoblja od humanizma i renesanse do prosvetiteljstva toliko se izmenio dotadašnji pogled na svet i nauku da za astrologiju jedva da je ostalo mesta u svetu mislilaca i naučnika. To je bilo vreme u kojem je fizika odvojena od metafizike, a astronomija od astrologije, što je dovelo do toga da je astrologija delimično lišena doktrinarne podloge. Jedan od najznačajnijih mislilaca ovog perioda koji je odigrao možda i najvažniju ulogu u "izbacivanju" astrologije iz naučnog sveta bio je pomenuti Frensis Bekon, filozof, pravnik i član engleskog parlamenta, najviše poznat kao začetnik modernog naučnog metoda. Bekon je zamerao astrologiji odsustvo racionalnosti i činjenicu da se ona ne zasniva na čulnom iskustvu i mogućnosti opažanja. Afirmisanje značaja naučnog eksperimenta iskrivilo je dotadašnje ispravno poimanje astrologije. U svojim delima "Napredak nauke" (1605) i "Novi organon" (1620) Bekon kaže: "... Što se tiče astrologije, ona je toliko puna praznoverja da jedva da se išta zdravo može naći u njoj. Uprkos tome, ja bih pre želeo da je vidim očišćenu nego u potpunosti odbačenu, očišćenu, to jest, od sveg predanja koje nije zasnovano na razumu i fizičkim spekulacijama ...". Ovo "čišćenje" astrologije trajalo je, praktično, do kraja XIX veka kada su astrolozi, na čelu sa Alanom Leom (1860-1917), definitivno rešili da astrologiju izmene u skladu sa Kopernikovim (1473-1573) "beskonačnim svemirom" proširivši njen predmet i oduzevši joj filozofsku suštinu iz koje je izrasla i na osnovu koje je trajala više od četiri hiljada godina. Posledica ove izmene, kao što smo već napomenuli, najbolje se može videti u činjenici da astrolozi danas na različite načine objašnjavaju prirodu astrološke veze izmedju neba i Zemlje. Neki tu vezu pokušavaju da objasne fizičkim zakonima (baš kao i Frensis Bekon), dok drugi, kao što ćemo videti, prirodu te veze pre vide kao metafizičku.

Predmet astrologije uobličen je u istorijskoj epohi koja se uobičajeno označava kao klasični period antičke Grčke kroz nekoliko filozofskih ideja od kojih su dve od posebnog značaja: ideja o četiri elementa i kvaliteta i ideja o jedinstvu univerzuma. Priča o elementima započinje u VI veku p.n.e. kada su tri filozofa "izabrala" po jedan element kao "glavni sastojak" univerzuma iz kojeg su nastali svi ostali. Tales je odredio vodu, Anaksimen vazduh, a Heraklit vatru za prvu materiju kosmosa. Pitagorejci kasnije proširuju ovu priču drevnim učenjem o suprotnostima, da bi tu ideju Zenon iz Eleje iskoristio i od dva para suprotnosti (toplo-hladno i vlažno-suvo) stvorio sve ostalo. Aristotel spaja oba ova učenja i ideju suprotnosti povezuje sa elementima, pri čemu par toplo-suvo dodeljuje vatri, toplo-vlažno vazduhu, hladno-vlažno vodi i hladno-suvo zemlji. Dakle, ideja o elementima, kvalitetima i suprotnostima predstavlja osnovu starogrčke misli tzv. klasičnog perioda antičke Grčke na kojoj je izgradjena i doktrinarna osnova astrologije. Iako je nastala znatno ranije, kao što se može videti, astrologija je doktrinarno uobličena tek u periodu antičke Grčke. Stoička filozofska škola je, takodje, veoma značajna za nastanak drugog velikog učenja relevantnog za astrologiju, a to je učenje o jedinstvu univerzuma. Osnova ovog učenja leži u ideji jedinstva prirode i univerzuma. To jedinstvo nije ni čisto materijalne, ni čisto duhovne prirode jer su stoici verovali da su i duh i materija sačinjeni od iste tvari zbog čega je sve podredjeno istom zakonu koji su oni nazivali "Sudbina". Ove ideje se prilično razlikuju od Aristotelovih, iako su i stoici i Aristotel prihvatali filozofiju elemenata i suprotnosti. Razlike se prevashodno tiču Aristotelovog uverenja da postoje dve vrste fizike, jedna za sublunarni, a druga za nadlunarni svet. Stoici su priznavali postojanje samo jednog univerzalnog zakona koji povezuje sve postojeće i iz ovog razloga je njihovo učenje o jedinstvu univerzuma postalo osnova za objašnjenje prirode veze izmedju vidljivog neba i Zemlje koju mi danas označavamo kao sinhronicitet. Suština ove sinhronicitetne veze leži u istovremenosti promena i ciklusa koji se odvijaju na nebu, u vidu planetarnih kretanja, i u čoveku, a koja isključuje uzročno-posledični odnos izmedju neba i čoveka. Dakle, planete i nebeska sfera kreću se uporedo sa unutrašnjim čovekovim razvojem, pa je, u tom smislu, netačna tvrdnja da “zvezde utiču” na čoveka i njegovu sudbinu. Zvezde su samo pokazatelji i same po sebi ne uzrokuju ništa. Zbog svega ovoga astrološka veza neba i Zemlje ne može se okarakterisati kao uzročno-posledična kao što se to danas veoma često čini, već kao simbolična i mistična kako je i objašnjavana hiljadama godina.

Drugi značajan doprinos razvoju astrološke doktrine predstavlja učenje o strukturi tradicionalnog kosmosa koje su u toku srednjeg veka afirmisali Arapi, naročito oni iz perioda arapske prevlasti nad većim delom Iberijskog poluostrva, koji su stvorili državu pod nazivom Kordobski emirat (Kordobski kalifat), čiji je glavni grad, Kordoba, tokom IX i X veka bio najznačajniji intelektualni centar Evrope. Ovo učenje polazi od toga da je za astrologiju bitna vidljiva nebeska stvarnost (ona koja se golim okom može uočiti sa Zemlje), pri čemu se Zemlja posmatra kao nepomični centar oko kojeg se okreće nebo. Ovo, naravno, ne znači da astrolozi ne priznaju realnost heliocentrizma, već jedino da je suština astrološke astronomije simbolika vidljivog. Sistem sedam vidljivih planeta savršeno objašnjava filozofiju astrologije u kojoj se kosmos posmatra od spolja ka unutra, kroz seriju sfera, pa tako, redom, polazimo od sfere fiksnih zvezda, preko sfere Saturna, zatim Jupitera, Marsa, Sunca, Venere, Merkura, Meseca i na kraju Zemlje. Prema izloženom "haldejskom" redu vidimo da se Sunce (simbol Boga) nalazi na centralnoj poziciji gde mu je po logici stvari i mesto. Ovo svetlo vlada Lavom (najtoplijim znakom), a njegov odraz, Mesec, susednim Rakom. Nasuprot njih su "hladna" sazveždja Jarca i Vodolije i otud u njima Saturn, simbol hladnoće, oskudice, starosti i smrti. Tako vidimo liniju opozicije: Saturn (prva planeta) - Sunce (centar) i Saturn (prva planeta) - Mesec (poslednja). Sa ovim su pokrivena četiri zodijačka znaka. Dalje, šema predstavlja Merkura (koji prethodi Mesecu) u Blizancima i Devici (znaku posle Lava), Veneru u Biku i Vagi, Marsa u Ovnu i Škorpiji i Jupitera u Ribama i Strelcu. Ovde vidimo da sve planete, osim Sunca i Meseca, imaju po dva znaka prema redosledu koji zauzimaju. Ovo je šema tradicionalne astrologije čija je suština vidljiva kosmička stvarnost u kojoj nema mesta za, sa Zemlje, nevidljive objekte. Iznad sfere fiksnih zvezda nalaze se još tri nematerijalne i nevidljive sfere metafizičkog značaja. To su sfera zodijaka koja predstavlja sveukupnost arhetipskih potencijala stvaranja koji se artikulišu i realizuju kroz materijalne i vidljive sfere zvezda nekretnica i planeta i dve božanske sfere božijeg pijedestala i božijeg prestola koje se nalaze na samom vrhu ove hijerarhije. Ispod sfere Meseca nalazi se sublunarni svet kojem pripada čovek i koji je izgradjen od četiri osnovna elementa i njihovih kombinacija. Geocentrični sistem, na kojem se zasniva astrološki kosmički poredak, savršeno vizuelno predstavlja nebeski poredak koji čoveka stavlja u njegov centar, zbog čega se astrološki kosmos može smatrati homocentričnim. Iz ovog razloga astrološki geocentrizam na najbolji način predstavlja simboliku čovekovog mesta u univerzumu koju faktička bukvalnost heliocentrizma narušava. Ovo je i jedan od razloga upornog odbijanja srednjevekovnog hrišćanstva da prihvati faktičku činjenicu da se Zemlja i ostale planeta okreću oko Sunca. Heliocentrizam je i jedan od neposrednih uzroka udaljavanja astrologije od racionalnog sveta, uzrok koji se savršeno uklapao u poimanje "novih naučnika" i koji je iskrivio naše razumevanje o tome kako astrologija zaista funkcioniše.

Zapadna astrologija

Iako je astrologija postojala i razvijala se u gotovo svim velikim kulturama, u ovom tekstu govorimo isključivo o tzv. zapadnoj astrologiji. Zapadna astrologija je tokom svog četiri hiljade godina dugog postojanja razvijana i primenjivana u različitim epohama ljudske civilizacije i različitim kulturnim okvirima koji su te epohe obeležili. Nastala u drevnoj Mesopotamiji, doktrinarno uobličena u staroj Grčkoj, manje ili više tajno praktikovana je u Evropi čak i tokom "mračnog" srednjeg veka. Zapadna astrologija je doživela preporod kako zahvaljujući srednjevekovnim arapskim i persijskim misliocima koji su sačuvali astrologiju u obliku koji je postojao u antičkoj Grčkoj i vratili je na velika vrata u hrišćansku Evropu, tako i tokom epohe renesanse koja je predstavljala sukob sa skolastičkom naukom i teologijom i reafirmaciju antičkih vrednosti i ideala. U XVII veku, vremenu velike popularnosti astrologije u Evropi, jedan od najznačajnijih astrologa u istoriji astrologije, Vilijam Lili, odlučujuće je uticao na razvoj i popularnost horarne astrologije. Nakon Lilija popularnost i uticaj astrologije slabe, a ona se u svom tradicionalnom obliku primenjuje do, otprilike, polovine XIX veka kada su u astrologiji izvršene brojne intervencije koje su je znatno izmenile o čemu će biti više reči u nastavku ovog teksta.

Tradicionalna i moderna astrologija

Uverenje da je sve ono što se danas prikazuje kao astrologija oduvek izgledalo tako jedna je od najvećih zabluda o astrologiji. Može zvučati neverovatno ali ova zabluda nije prisutna samo kod onih koji se interesuju za sopstveni horoskop, već i kod mnogih astrologa i onih koji se kritički odnose prema astrologiji. Astrologija se kao jedan zaokružen sistem saznanja i veština primenjivala od antičkih vremena do, otprilike, polovine XIX veka kada su se u astrologiji dogodile veoma značajne intervencije. Astrologiju koja se izučavala i praktikovala tokom hiljada godina danas nazivamo tradicionalnom (ponekad i klasičnom ili pravom) astrologijom. Pomenute intervencije su do te mere izmenile do tada poznatu i praktikovanu astrologiju da je ona poprimila jedan bitno drugačiji oblik koji se danas naziva moderna astrologija. Rodonačelnik moderne astrologije je Alan Leo, osnivač astrološke lože Teozofskog društva Velike Britanije 1914. godine. Teozofija, koja predstavlja duhovnu osnovu moderne astrologije, je eklekticki miks budizma, spiritizma i kabale. Utemeljitelj ovog pravca je ruska kneginja Jelena Petrovna Blavacki, poznatija kao madam Blavacki, rođena 1848. godine. Ona je bitno uticala na Lea i način na koji je razmišljao o astrologiji. Leo je, prevashodno, bio motivisan da astrologiju učini prihvatljivom za materijalističku nauku, te je sa tom namerom izvršio drastične intervencije u astrologiji i do neprepoznatljivosti izmenio postojeću astrologiju. Vremenom, teozofski pogled na astrologiju biva prevaziđen, a primat preuzimaju neki drugi astrološki pravci. Najpre ezoterična astrologija koju karakterišu odsustvo bilo kakvih konvencionalnih astroloških pravila i ad hoc tumačenje astrološke mape, prema trenutnoj inspiraciji samog astrologa koja, opet, umnogome zavisi od tzv. "evolutivnog stadijuma" njegove duše. Nakon njih, modernom astrologijom dominira tzv. psihološka astrologija. Sa tim je počeo jungista Den Radhjar, a danas je najpoznatiji predstavnik psihološke astrologije Liz Grin. Ovo su najvažniji pravci moderne astrologije, ali nikako i jedini. Zajedničko svima njima je isti duhovni dom iz kojeg su potekli, a to je teozofija koja predstavlja preteču savremenog "Pokreta novog doba (New Age Movement)". Ubrzani razvoj sredstava javnog informisanja tokom XX veka, doveo je ne samo do novog porasta popularnosti astrologije, nego i do toga da moderna astrologija postane praktično jedina poznata najširoj javnosti, odnosno sinonim za astrologiju. Koristeći ovu novu popularnost, posebno popularnost psihološke astrologije, pod okriljem moderne astrologije razvili su se najrazličitiji vidovi bavljenja astrologijom – od različitih novokomponovanih formi astrologije kao što su one u kojima se kombinuju moderna astrologija i numerologija, moderna astrologija i tarot ili zapadna i istočne astrologije do dnevnih, nedeljnih i mesečnih horoskopa, "kompatibilnosti" zodijačkih znakova, raznih "vrućih" astroloških linija i sličnih vidova jeftine zabave i banalne komercijalizacije koje sa astrologijom gotovo da nemaju nikakve veze. Gotovo je nemoguće napraviti sveobuhvatan pregled svih pojavnih oblika u kojima se danas moderna astrologija prikazuje javnosti.

Ono što tradicionalnu astrologiju bitno razlikuje od moderne astrologije može se u najkraćem izneti u sledećem:

1. Postojanje jasnog kosmološkog poretka i doslednost u njegovom tumačenju. Moderna astrologija o ovom poretku ne vodi računa zbog čega su tzv. transsaturni (Uran, Neptun, Pluton i asteroidi) bez osnova našli svoje mesto u njoj.

2. Striktno razdvajanje zodijačkih kuća (znakova) po pitanju aspekata koje postoji u tradicionalnoj astrologiji, dok u modernoj astrologiji nije neophodno te prirodni kvaliteti planeta koji se u delu moderne astrologije poistovećuju sa zodijačkim znacima.

3. Upotreba specifičnih astroloških elemenata koje moderna astrologija ne poznaje ili ne primenjuje dosledno i celovito. Medju najvažnijima su: zodijačka i mundana dostojanstva i debilitacije, planetarne recepcije, primogeniture, detaljna, na mitologiji zasnovana tumačenja zvezda nekretnica i dr. Pored navedenih elemenata, tu su i neke zaboravljene metode prediktivnih ciklusa poput firdarija, ingresija, profekcija itd.

4. Najvažnija razlika između tradicionalne i moderne astrologije je u predmetu ove discipline i razumevanju prirode astrološke veze izmedju neba i Zemlje. Tradicionalna astrologija ima tačno definisan predmet dok moderna o ovome ne vodi računa jer se predmet moderne astrologije menja i proširuje sa gotovo svakim novootkrivenim objektom u bližem kosmosu. O prirodi astrološke veze astrolozi koji se bave modernom astrologijom, takodje, ne vode računa pa tako, ukoliko uopšte govore o ovoj temi, ovu vezu, kao što smo videli u tekstu, objašnjavaju kao uzročno-posledičnu, najčešće je opisujući kao silu koja nauci još uvek nije poznata i koja tek treba da bude otkrivena. Osnovno obeležje moderne astrologije je pored odsustva doktrinarne utemeljenosti i odsustva definisanog predmeta i nestabilna metodološka osnova koja se stalno menja i proširuje. Ovo je i osnovni razlog neprihvatanja i nerazumevanja astrologije od strane crkve i moderne nauke.

Zloupotreba tradicionalne astrologije

Navedene razlike između tradicionalne i moderne astrologije su do pre nekoliko godina bile jasne i očigledne. Ogroman napor koji je od strane malog broja astrologa uložen u cilju reafirmacije pravih astroloških vrednosti doveo je do ubrzanog rasta interesovanja za tradicionalnu astrologiju. Veliki doprinos oživljavanju prave astrologije nisu dali samo retki astrolozi koji su se posvetili tradicionalnoj astrologiji, već i poznavaoci lingvistike, filozofije, istorije itd. Interesovanje za astrologiju u njenom izvornom obliku je dovelo ne samo do toga da se mnogi astrolozi u potpunosti posvete izučavanju i praktikovanju tradicionalne astrologije, nego i do još jedne pojave koja, na žalost, nije nimalo pozitivna. Mnogi astrolozi koji praktikuju modernu astrologiju, svesni autoriteta i značaja koji tradicionalna astrologija ima, u nameri da privuku što više publike, počinju da zloupotrebljavaju tradicionalnu astrologiju na različite načine. Ponekad je samo u pitanju korišćenje određenih epiteta koji, navodno, opisuju astrologiju kojom se bave kao što su: "tradicionalna", "klasična", "helenistička", "srednjovekovna", "renesansna" ili "horarna", iako je sasvim očigledno da, zapravo, praktikuju modernu astrologiju. U drugim slučajevima zloupotreba tradicionalne astrologije je još opasnija. Pojedini astrolozi uzimaju iz tradicionalne astrologije samo ono što žele, odnosno ono što im odgovara i prave neku vrstu astroloških kompilacija raznih elemenata i metoda moderne i tradicionalne astrologije, često ističući da je tako nešto ne samo moguće već i poželjno. Posebnu vrstu iskorišćavanja tradicionalne astrologije predstavlja praktikovanje tradicionalne (najčešće horarne) astrologije primenjivanjem nedovoljno jasnih ili izmišljenih pravila. Takvi astrolozi daju samo konačne odgovore na horarna pitanja bez objašnjenja kako su do njih došli, a na pitanja u vezi sa pravilima koja primenjuju ne navode izvore (autoritete) u kojima su takva pravila sadržana uz uobičajene komentare da su pravila koja koriste naučili od svog učitelja ili da su to pravila koja sigurno daju rezultate za razliku od onih koja se mogu naći u knjigama itd. Primera radi, sve je češća pojava da razni "poznavaoci" horarne astrologije kao relevantno vreme koriste vreme kada je horarno pitanje postavljeno, a ne vreme kada je astrolog saznao za pitanje na šta, bez ikakve dileme, upućuju svi relevantni izvori horarne astrologije.

Grane astrologije

Grane astrologije i njihova hijerarhija prema autoritetima tradicionalne astrologije izgledaju ovako:

- Horarna astrologija
- Elekciona astrologija
- Natalna astrologija
- Kraljevi i potentati
- Dinastije i vladarske porodice
- Mundana astrologija

Ova šema je vrlo stara i danas, sasvim sigurno, nema značaj koji je imala nekada u istoriji. Monarhija više nije preovladavajući oblik vladavine pa astrološke karte monarha nisu relevantne za mundana pitanja koja se odnose na jednu naciju u meri u kojoj su nekada bile. Takodje, iako mnogi astrolozi elekcionu astrologiju smatraju posebnom granom astrologije, treba napomenuti da postoje i oni (u koje se ubraja i autor ovog teksta) koji smatraju da je elekciona astrologija pre skup metoda koje se primenjuju u granama natalne i mundane astrologije, negoli samostalna grana astrologije. Ipak, važno je istaći da je pitanje da li je elekciona astrologija posebna grana astrologije ili samo skup metoda koje se primenjuju u drugim granama isključivo teorijskog karaktera i nikako ne utiče na pravila i praktičnu primenu elekcione astrologije. U skladu sa navedenim, savremena podela astroloskih grana bi mogla da izgleda ovako:

- Horarna astrologija (u nju spadaju i dekumbiturne karte)
- Natalna astrologija (sa sinastrijom i astromedicinom)
- Mundana astrologija koja se još može podeliti na astrologiju pravnih akata i faktičkih dogadjaja od opšteg značaja, astrologiju prirodnih katastrofa, astrometeorologiju i hortikulturnu astrologiju.

Horarna astrologija predstavlja tumačenje horoskopa koji se odnose na jedno ili više određenih, konkretnih pitanja, a na osnovu horarnih karata koje se prave za vreme i mesto u kojem astrolog upozna i razume sadržinu pitanja. Dekumbiturne karte su vrsta horarnih horoskopa koji se prave za trenutak i mesto u kojem astrolog primi mokraću obolele osobe ili za trenutak i mesto u kome bolesna osoba “pada u krevet”.

Natalna astrologija je astrološka grana koja za predmet ima tumačenje karata napravljenih za trenutak i mesto nečijeg rođenja i kao takva predstavlja astrološki opis opštih karakteristika ličnosti i kvaliteta pojedinih segmenata života. Sinastrija kao deo natalne astrologije predstavlja astrološko sredstvo procenjivanja kvaliteta odnosa između dvoje ili više ljudi, a na osnovu poređenja njihovih natalnih horoskopa. Astromedicina je, takođe, deo natalne astrologije i služi za analizu fizičke vitalnosti pojedinca, njegovih hroničnih i akutnih bolesti i povreda na osnovu procene relevantnih segmenata natalne karte.

Elekciona astrologija je grana astrologije koja se bavi odredjivanjem najpovoljnijeg trenutka za započinjanje nekog poduhvata. Kao što je već izneto u tekstu, postoji i mišljenje da elekciona astrologija nije posebna grana astrologije, već skup astroloških metoda koje se primenjuju u natalnoj i mundanoj astrologiji, a u cilju određivanja najpovoljnijeg trenutka za započinjanje nekog poduhvata.

Mundana astrologija se bavi tumačenjem svega što se ne odnosi na čoveka pojedinca. Astrologija pravnih akata i faktičkih događaja od opšteg značaja za predmet ima analizu astroloških karata napravljenih za vreme i mesto donošenja ustava, zakona i ostalih opštih pravnih akata (onih koji se odnose i tiču svih građana u društvu). Najpodesnije je sredstvo za analizu određenih perioda pojedinih država, organizacija i institucija. Astrologija prirodnih katastrofa za predmet ima predviđanje i analizu zemljotresa, poplava, požara, epidemija i drugih katastrofa za određeni region ili državu. Astrometeorologija bavi se predviđanjem vremenskih (meteoroloških) uslova za neki region ili državu. Hortikulturna astrologija za predmet ima analizu perioda najvažnijih poljoprivrednih radova u jednom određenom području.

 

Autor teksta: Nataša Karalić Koprivica

Autor: Nataša Karalić Koprivica
www.natasakaralic.com
astro.natasakaralic@gmail.com