Na svečan način je 18. februara 1923. godine otvorena treća soba Tutankamonove grobnice. A onda, usledio je čitav niz neobjašnjivih događaja. Umirali su, jedan po jedan, članovi istraživačke ekipe i mnogi koji su stupili u tu prostotiju. Zašto? Odgovora još uvek nema, samo nagađanja...
Sve do otkrivanja Tutankamonove grobnice, verovalo se da je Dolina Kraljeva otkrila sve svoje tajne. Još od davnina, ta basnoslovna riznica najraznolikijeg bogatstva privlačila je pljačkaše grobnica i avanturiste koji su se odatle snabdevali dragocenostima, a zatim ih prodavali na licu mesta ili po tajnim kolekcionarskim pijacama.
Međutim, u mumije, ti drevni pljčakaši nisu dirali. Njih je uništio okrutni srednji vek. U staroj arapskoj farmakologiji prah istucane mumije imao je vrlo veliku važnost. Da li zbog natrona (natron je prirodna mešavina natrijum karobonata, koja je kroz istoriju imala brojne primene u praksi. U vrijeme drevnog Egipta natron se koristio za čišćenje doma i tela, kao antiseptik za lečenje rana i tokom procesa balzamovanja mumija), koji su mumije u sebi sadržavale ili zbog kabalističkih znakova kojima su bile okružene?
To verovanje u isceliteljsku moć egipatskih mumija uslovilo je da po nadgrobnim spomenicima nastane jedna strahovita pljačka, koja je tim crnim i isušenim telima preplavila, najpre Aziju, a zatim kreko krstaša, i Evropu. Iz toga razloga, pronalazak mumije u nekoj kraljevskoj grobnici, smatran je kod svakog istraživača posebnom srećom.
Pronalazak Tutankamonove grobnice i njegove mumije, od strane lorda Karnarvona i Harvarda Kartera, predstavljao je događaj od ogromnog naučnog značaja. I to sve zahvaljujući uzorpatoru Horemhabu, koji je, otimajući kraljevsku večnu kuću, bio prisiljen da premesti Tutankamona u jednu od prostih grobnica kraj samog puta.
Taj pronalazak englesko javno mnenje je znalo da veštzo iskoristi. Bez obzira na sporazume od 1881. i 1903. godine, kojima se Francuska odrekla svojih prava na Egipat, njen naučni i kulturni uticaj u dolini Nila je bio i dalje trn u oku Englezima. Naročito što su, uprkos svih političkih ugovora, Francuzi i dalje ostali nosioci savremene kulture u zemlji boga Ozirisa. Blagodareći svojim naučnicima, kao što su Šampolion, Marijet, Maspero, oni su se ovenčali slavom, jer su gotovo ni iz čega stvorili egiptologiju i polazeći od mračne prošlosti, osvetlili drevnu civilizaciju Tutmozisa, Amonofisa i Ramzesa.
Kraljeva soba je prvi puta otvorena u prisustvu ledi Alenbi, supruge glavnokomandujućeg britanske pešadije i to posle jednog carskog obeda održanog na licu mesta. Tom prilikom su pronađena neprocenjiva blaga - postelja sa nogama izrađenim u vidu životinja, sa glavama Tifona i Izidinih krava, vaze od alabastera, bojadisani sanduci prošarani šarenim metalima u kojima su nađene neobične tkanine, raznovrsno oruđe za najrazličitiju upotrebu, razni opojni mirisi, kao i dragoceni pehari.
Iz druge sobe, u kojoj su nađene ratne i lovačke dvokolice, oružjem, čunovi sa veslima i jedrima, različita odeća, rukavice od čoje i kože (najstarije za koje se uopšte zna), i najzad, dva kipa u prirodnoj veličini, obložena nekom vrstom smole, sa očima i veđama od zlata,sa zenicama od uglačanog kamena. Sa zlatnim ureusima na glavi (ureus je staroegipatski simbol boginje Donjeg Egipta, Vadet, u obliku uspravljene kobre), vratnicama koje se zatvaraju užetom ispletenim pre 35 vekova, branile su pristup u treću sobu, u kojoj se, po svemu sudeći, nalazio sarkofag.
Pre nego što su nastavili sa daljim istraživanjima, Karnarvon i Karter su odlučili da sve prethodno iskopane stvari podvrgnu, u obližnjoj pećnici, specijalnom hemijskom postupku, radi sprečavanja od raspadanja. Razvrstavanje pronađenih predmeta, njihovo pakovanje i prenos do Buraka, gfde se nalazio egipatski muzej, potrajalo je ni manje ni više nego puna dva meseca. Tek 18. februara 1923. godine, na svečan način je upriličeno otvaranje treće sobe. Među prisutnim zvanicama nalazila se i belgijska kraljica Jelisaveta, sa svojim sinom, princom Leopoldom, dok je lord Arenbi bio u pratnji sultanovih udovica. U prisustvu pomenutih znamenitih ličnosti, lord Karnarvon je stupio u treću sobu, na kojoj su prethodno razvalili zazidana vrata.
Snop eletrične svetlosti obasjao je snažnom svetlošću jedan ogroman drveni ćivot, obložen zlatom i plavičastim porcelanom. Bronzane šarke na teškim dvokrilnim vratima zaškripaše i prisutni ugledaše i drugi, spoljni ćivot, koji su skrivala zapečaćena vrata. U tesnoj odaju zapara je bila nesnosna. Lord Karnarvon je, prelazeći preko poznate ukočenosti britanske učtivosti, bio prinuđen da zamoli kraljicu Jelisavetu za dozvolu da skine svoj kaput. Pošto se završilo sa prethodnim poslovima oko uviđaja, istraživači su odlučili da se otvaranje samog ćivota i vađenje Tutankamona iz sarkofaga odloži za kasnije.
Gotovo u istom trenutku, pariske novine su dale znak na uzbunu, objavljujući izjavu jednog od najpoznatijih specijalista egipatske nauke. Šest dana pre no što je pronađen sarkofag faraona, doktor Mardrus je upozorio lorda Karnarvona na proročanski natpis, koji se nalazi u vidu prokletstva na nadgrobnom spomeniku:
'O, vi, koji se nalazite dole! O, vi, koji ste gore! čulne obmane što pritiskujete ljudske grudi, vi sa raskrsnica i brskrajnih drumova, skitnice po noćnoj tmini... Vi , koji ste iz provalija Zapada, sa krajnjih granica sumraka, posetioci mračnih pećina što izazivaju strah i trepet, vi sumorne šetačice, prijateljice mesečine, čija imena neću da pominjem, vi nedokučivi narodi iz carstva mraka, ti, o Tribuse, stanovnici grobnica, amo ste svi! Neka bude smoždena ruka koja bi se digla protiv moga oblika! Neka bi se srušili u ponor oni koji bi udarili na moje ime, na moje znamenje, na lik moga kipa, na moju zadužbinu!
Kraljevski ureus što mi čelo krasi, buknuće plamenom protiv njihvih glava, a njihove glave će se naći tamo gde su im noge! Izgubiće ime svoje, telo svoje, kip svoj! Svoj Ka! Svoj Bai! Svoj Ku! Survaće se u oganj moga oca Amona! Jer, neka ga se dobro pripaze! Nesreća je začas tu! To je moje prokletstvo, to će biti moja osveta, koju sam zamislio i skrio u dubini mojih grudi na vjeki vjekova!'
Na sam dan kada je grobnica faraona oskrnavljena, doktor Mardrus je ponovo podsetio na strahotu, koja se pre više od jednog stoleća dogodila usred egipatskog muzeja, u Bulaku, povodom istraživanja mumije Ramzesa II (1304-1237) pre naše ere. Naime, kada su 1. juna 1886. godine bili odvijeni i izloženi posmrtni ostaci velikog faraona, odjednom, pred očima mnogobrojnih radoznalaca koji su došli da je vide, mumija se izdigla sa svoga ležaja, otvorenih vilica i sa rukama koje su preteći štrčale iz razbijenih prozorčića na sanduku. U desnoj ruci držala je čobanski korbač, a lice joj je bilo okrenuto prema severu.
Ali, sve je to bilo uzalud, jer ni najsvežije uspomene, ni najiskrenije opomene, niti pak najjasnija izlaganja nekih stručnjaka nisu bili dovoljni da odvrate engleskog lorda od njegove strasti. I zato, jer ništa nije hteo da vidi i čuje, lord Karnarvon je, tačno mesec dana od otvaranja Tutankamonove grobnice, pao u postelju. Prokletstvo faraona mu nije dopustilo da ikada više iz nje podigne.

Pre toga, jednoga dana, izašavši iz grobnice, poslednjeg dana priprema, lord karnarvon je zatekao svoje radnike, inače tamošnje urođenike, u ne malom strahu i uzbuđenju. Njegov mezimac, mali vrabac, koji je u trenutku njegovog poslednjeg odlaska u grobnicu još veselo cvrkutao, nađen je upola pojeden od neke zmije, koja je izmilela iz neke rupe. Rekli su mu:
- To je rđav predznak Karteru! Odakle li je mogla doći ta prokleta životinja, kada dobro znamo da u dolini nema znija?
- Svakako. U dolini ih nema, ali ih u grobnicama ima na hiljade. Ali, šta vam je to na obrazu, to crvenilo?
- Ne znam, mora da sam se u polumraku grobnice slučajno odario u ćivot.
- Da nije možda to bio neki komarac?
- Ne verujem, ovde nema vode. Uostalom, ne mari, ne boli me ni najmanje.
Lorda Karnarvona ta ozleda nije bolela, ali da li je bila i bezopasna? Naime, već 17. maja prijatelji su izvestili ledi Karnarvon da joj je suprug teško bolestan. Obična groznica prešla je u crveni vetar i, malo po malo, celo telo mu je buknulo. Nastupilo je neobjašnjivo trovanje krvi, tak oda su se lekari počeli plašiti da ne nastupe sudbonosne komplikacije.
Ledi Karnarvon je odmah krenula na put, zajedno sa jednim od najboljih londonskih lekara. U Marseju su bili već 21. maja, gde ih je zatekla depeša da je lordu bolje. Lekar se vratio u London, a ledi Karnarvon je produžila za Egipat. Kada je posle par dana stigla u Kairo, zatekla je svoga muža u strašnom stanju. Jer, nepoznata bolest se naglo i svom žestinom vratila, ali ovoga puta sa zapaljenjem pluća. Sa grozno podnadulim licem zaokvirenim karakterističnim crvenilom, koje se perutalo, poluzatvorenih očiju usled podnadulih kapaka i čela, lord Karnarvon ju je dočekao tužnog pogleda, zadržavajući uprkos groznice i bolova potpunu prisebnost i hladnokrvnost. Pokušao je da se našali sa ženom i rekao joj:
- Tutankamonova osveta! Pogledajte, molim Vas, samo u kakvog me je groznog gubavca pretvorio taj silni faraon!
Ova nepoznata bolest je držala nesrećnog grofa čitavih godinu dana. Bilo mu je na mahove bolje, a onda bi se opet vratila još žešće. U ponedeljak 1. aprila 1924. godine, lekari su konstatovali znatno poboljšanje bolesnikovog stanja, ali su odbili da daju bilo kakvu dijagnozu. Po njima, trebalo je sačekati još četiri dana, dakle, do 5. aprila, pa da se tek onda može govoriti o izlečenju. Ali, umesto lekara, ponovo je progovorilo prokletstvo faraona. U četvrtak, 5. aprila u dva sata po ponoći, pomiren sa sudbinom, nesrećni lord je zauvek sklopio oči. Lord Fransi Herbert, peti grof Karnarvon, baron Porčester, preselio se u svojoj 57. godini u carstvo mrtvih.
Od čega je zapravo umro lord karnarvon? Zvanični lekarski izveštaj na umrlici je glasio: 'Zapaljenje pluća kao posledica crvenog vetra i trovanja krvi'. Ali, pre svega, ova dijagnoza je posledica nekog prvobitnog uzroka. Koji je taj uzrok? Govorilo se da je uzrok ubod otrovnog komarca. Poznato je, međutim, da komarci borave pored močvara ili reka sa mirnim tokom. U Dolini kraljeva, gde caruje velika suša, može biti amo reči o zmijama i škorionima. Sa druge strane, crveni vetar se dobija prilikom ulaska pod kožu jednog tada veoma otrovnog mikroba zvanog streptokoka. Najmanja rana, najneznatiji ubod dovoljan je da on prodre u telo nekog čoveka. Ali, kao što je rečeno, ta rana mora da postoji.
Prosto je nemoguće da verujemo da je u drevnom Egiptu, čija je kultura neosporno bila napredna, da je u to vreme tako poznavala mikrobiologiju da je bila u stanju da streptokokama poveri čuvanje faraonovog sarkofaga. Da li možemo da pretpostavimo da su Egipćani zatvarali ta otrovna bića sa svojim mumijama, i da će se, trgnuta iz svog hiljadugodišnjeg sna, ta bića svetiti svima koji ih uznemire u njihovom dubokom snu?
Vrlo je verovatno da je lord Karnarvon, prilikom svoje poslednje posete grobnici, lako ogulio kožu, te da je na taj način strašni mikrob prodro u njegova unutrašnja tkiva na licu i nakon toga obavio svoje smrtonosno delo. Drugi događaji, ne manje značajni, koji su se potom odigrali, naterali su sve skeptike da, ipak, o svemu tome malo razmisle, jer smrt lorda Karnarvona - bila je samo početak! Stavljena u pokret svetim prokletstvom, koje je okruživalo kao neki obruč kraljevsku mumiju, neumorna kosačica načinila je čitav niz žrtava među radoznalcima, koji su sa svih strana bili dotrčali da vide kako izgleda jedan uspavani faraon. Nisu bili pošteđeni ni ostali članovi istraživačkog tima.
Da pomenemo na prvom mestu milijardera Džordža Džeja Gulda, koji je bio doputovao čak iz Amerike, da u Egiptu, posle posete Tutankamonu, podlegne plućnoj kugi. Drugi, opet, milijarder Volf Džoel, umro je na Nilu na samom putu za Dolinu kraljeva. Zatim, mladi član istraživačke ekipe, Barnato, nestaje na još uvek nerazjašnjen način. Ser Arčibald Daglas Red, poznati rendgenolog, umire baš uoči onog dana kada je trebalo da radiografiše mumiju Tutankamona. Na kraju, neposredno posle otvaranja grobnice, u Egiptu se pojavila kuga, od koje je umrlo mnogo ljudi.
Da bi opovrgnuli i pobili navode doktora Pjera Žanea, koji se smatrao specijalistom u metafizici, zvanični naučnici toga doba su, razume se, veoma burno protestvovali protiv - tako žalosnih praznoverica. Doktor Mrdrus, poznati francuski egiptolog, koji je još pre lordove smrti opomenuo smele istraživače, spominjao je neki tajanstveni fluid, koji je kao elektricitet uništavao sve one nesmotrene i smele koji bi se suviše približili svetim egipatskim simbolima u faraonovoj grobnici.
Niko nije mogao da izbegne božanskoj osveti faraona, koja se okomila već od onog trenutka kada su sunčevi zraci obasjali stepenice na grobnici. Ni sam arheolog Harvard Karter nije umakao gnevu uvređenog vladara Egipta. Malo je trebalo, pa da i on nastrada. A kada je jedva prezdravio, imao je grdne muke i neprilike sa upravom Društva za arheološka istraživanja, koje mu je, puštajući ga da i dalje nastavi svoja istraživanja, zabranilo da bez njenog odobrenja pušta u grobnicu druga lica sem svojih pomagača.
Besan i razočaran, britanski arheolog umalo nije prekinuo sa daljim istraživanjima. Tako je za izvesno vreme produženo počivanje mumije u njenom sarkofagu od žutog kvarca, pod budnom zaštitom skiptra i čobanskog biča, na dnu četverodelnog ćivota. To spokojstvo faraona je, zatim, ipak nastavljeno. Jer, egipatska vlada je odlučila da se samo pronađene dragocenosti izvade na svetlost dana, a da se sarkofag sa svojom sadržinom i dalje ostavi da počiva u tami - treće sobe.
Sve te nerazjašnjene smrti, od nepoznatih bolesti ili nesrećnim slučajevima neposrednih učesnika u pronalaženju i otkopavanju grobnice Tutankamona, nisu sprečile naučnike da se njegova mumija istraži. Ali, priča o prokletstvu je i dalje ostala i kaže: 'Kada prođete Suecki kanal, vi dolazite u zemlju gfde vladaju bogovi različiti od onih u Evropi. Neka je po tri puta proklet onaj koji pokuša da ih izazove!'

   I Z L A Z   

@ Lazar

---