Za mnoge koji tragaju za Svetim Gralom i teže oktkrivanju Da Vinčijevog koda, tajanstveni Sionski Priorat - Čuvari svete loze, ostaje ključni element misterije. Da li je Sionski Priorat velika prevara koju je smislio francuski fašista ili je jedan od ciljeva gospodara Sionskog Priorata bilo i kreiranje današnje Evropske Unije?

Većina je gledala film Da Vinčijev kod kada Robert Lengdon kaže da je Sionski Priorat otkriven kao prevara još 1967. godine, a ser Li Tibing mu odgovara: 'To je upravo ono što oni žele da ljudi misle!'

Možda je to samo pokušaj da se ponovo stvori velika misterija oko tajnog društva koje je, navodno, stvoreno da bi se sačuvala sveta krvna linija Isusa Hrista i Marije Magdalene. Ali, zahvaljujući svemoćnim medijima mi već znamo da je Sionski Priorat velika prevara i da je odavno razotkriven. Zar ne?!
Istraživačima koji su utrošili decenije na Sionski Priorat, jasno je da istinksa priča još nije razotkrivena i da ništa nije tako jednostavno kada je u pitanju Sionski Priorat. Za mnoge koji se osećaju ugroženima pitanjima koje pokreće Da Vinčijev kod - gnostičkim jevanđeljem, istinskim statusom Marije Magdalene, poreklom hrišćanske dogme - odbacivanje Priorata je fundamentalna stvar. Jer, ako prikažu Priorat kao veliku prevaru, a Pjera Plantara kao prevaranta, možda će onda uspeti da diskredituju i gnostička jevanđelja i druge neprijatnosti koje ih proganjaju.
Glavni izvor za razotkrivače Priorata je britanski istraživač Pol Smit koji je potpuno posvećen dokazivanju da je Sionski Priorat čista izmišljotina. U svojoj misiji razotkrivanja Pjera Plantara, Smit je naleteo na neke veoma važne dokumente koji se tiču Plantarove karijere u vreme nacističke okupacije Pariza. Plantar jeste bio sumnjiv lik, koji je 50-tih godina XX veka odležao u zatvoru zbog nekakve finansijske prevare. On je zaista ispoljavao neke žalosne političke i rasne stavove tokom nacističke okupacije Francuske, iako je po nekima bilo nejasno da li su takvi stavovi bili odraz njegovog ličnog uverenja ili određene svrhe. Kaže se da je Plantar 1993. godine priznao francuskom sudiji da je izmislio baš sve to se odnosi na Sionski Priorat počev od 1956. godine. Dalje se kaže kako je Plantar kao rezultat toga priznanja bio samo zvanično ukoren i opomenut. Gotovo svi francuski mediji su je preneli, a Plantara doveli na nivo lokalne budale koja lupa gluposti. Poslednjih sedam godina života Plantar je proveo u senci i daleko od očiju javnosti.
Ono što je veoma zanimljivo to je da sve ove optužbe počinju da cirkulišu tek posle njegove smrti. Mnogi istraživači koji su itraživali Sionski Priorat nisu ništa čuli o ovome što se stavlja Plantaru na teret - pre njegove smrti. Nema nikakvih dokaza niti beležaka o Plantarovom 'priznanju' niti da je primio bilo kakav ukor i opomenu, a izveštaj o tome su objavile samo jedne novine u Francuskoj - a ne sve do jedne kako aktuelna priča tvrdi. Takođem, nije bilo nikakvog javnog ponižavanja Pjera Plantara.
Sionski Priorat nije nikada bio delo samo Pjera Plantara. Od prve pojave Priorata 1956. godine, Plantar je bio samo jedan od četiri zvaničnika, a od 60-tih godina kada su se pojavili ozloglašeni tajni dosijei koji razotkrivaju navodnu istoriju Priorata, lingvističke analize koje su sprovedene od Plantarovog velikog kritičara Renea Deskadejoa, su pokazale da je deo dokumenta pisao neko sa švajcarsko - francuskim poreklom, a Plantar je bio Parižanin. Protivnici Sionskog Priorata ignorišu činjenicu da Priorat nije umro sa Plantarom.
Ako je Sionski Priorat prevara, šta je onda njen cilj? Niko nije pružio ubedljiv motiv koji obuhvata sve poznate činjenice i zapanjujuću količinu istraživanja i napora neophodnih da bi se jedna takva prevara osmislila i sprovela u delo, a to se prvenstveno odnosi na tajne dosijee. I dok glavne teme - poput opstanka merovinške krvne linije - ne mogu da izdrže istorijske provere, većina drugih informacija itekako može. Obično se pretpostavlja da je uz pomoć de Šerisija i de Seda Plantar izmislio i sve prateće misterije, posebno onu o Rn-le-Šatou, ne bi li napisao bestseler. Međutim, ne samo da je od toga zaradio prilično skromnu sumu para, već se, kada je dobio priliku da debelo unovči svoju prevaru, Plantar povukao!
Svaki put kad bi tajni dosije i Sionski Priorat dospeli u žižu javbnosti, Plantar i De Šarisi bi se povukli sa scene, primirili se nekoliko godina, a onda počeli sve iznova. To se dogodilo 1967. kada je de Sed objavio knjigu o Rn-le-Šatou, zatim 1973. godine kada su se novinari dočepali dosijea, pa onda 1982. godine nakon objavljivanja knjige Sveta krv, Sveti gral. Ne samo da Plantar nije eksploatisao uspeh ove knjige i kasnije knige Mesijansko zaveštanje, već je i porekao tvrdnje iz tajnih dosijea i one koje su objavljene u knjizi Sveta krv, Sveti Gral. Nova priča glasila je da je Sionski Priorat osnovan 1738. godine. Plantar tada kaže: 'Odlučio sam da stavim tačku na mitologiju lažnih Velikih Majstora kakvi su bili Leonardo da Vinči i Isak Njutn, za koje kažu da čine neprekinuti lanac unazad sve do Reda Hrama, pa čak i samog Isusa. Nema slavnih Velikih Majstora, nema Teplara i nema Meroviga'.

Još jedna teorija je da je Plantar bio sklon fantaziranju i da je verovao kako potiče iz punopravne loze francuskih kraljeva. Istina je da tajni dosijei zaista ostavljaju trag koji neumoljivo vodi ka Plantaru kao savremenom potomku merovinske linije. Istina je i da je, kada su istraživači i novinari počeli da kopaju, Plantar priznao da je to njegova sudbina. Ali nikada nije pokušao da sve to eksploatiše podstičući javnost, ulizujući se ili stičući veliki novac. I opet se postavlja pitanje - šta je to motivisalo Plantara? Da bi se razumelo o čemu je ovde reč, mora se krenuti od samog početka.
Plantarova javna karijera počinje u okupiranom Parizu 1942. godine. On je u to vreme 22-godišnji Veliki Majstor neo-viteške organizacije mladih po imenu Red Alfa Galates i urednik časopisa Vaincre. Nešto od onoga što se odnosi na Priorat, odnosi se i na Alfa Galates - da je čitava stvar Plantarova izmišljotina. Iako se tvrdi da je Plantar bio jedini član reda i da je sve tekstove u časopisu pisao sam, to se lako može pobiti kao laž. na primer, veliki istraživač okultnog Robert Amadu, potvrdio je da je bio pripadnik reda Alfa Galates. Jasno je, međutim, da Plantar nije bio mozak Alfa Galatesa već samo čovek za javnost. Iza njega su se skrivale daleko ozbiljnije ličnosti, poput profesora pravnog fakulteta Luja le Fura - jednog od vodećih ličnosti u višijevskoj vladi i dr Kamija Savuara - ugledni fizičar. Veruje se da je Plantar sličnu ulogu odigrao i u Sionskom Prioratu.
Sionski Priorat se pojavljue prvi put u maju 1956. godine, kada je registrovan u opštini Sen Žulijen en Ženovas na granici sa Švajcarskom. Navedena su četiri zvaničnika u prijavi, uključujući i generalnog sekretara Pjera Plantara, a njegova kućna adresa u obližnjem Anemasu je navedena kao sedište Priorata. Razlika između ovog prvobitnog Priorata i onoga što će postati, je neverovatna. Osim pseudo-viteške glazure, tu niej bilo ničega ezoterijskog, ni u Prioratu ni u njegovom časopisu Krug, koji je uređivao Plantar. Ničeg nije bilo o Merovinzima, niti Templarima - zapravo, nikakve naznake da je Priorat bilo šta drugo do nova organizacija posvećena lokalnoj politici, koja se zalaže za prava stanara u Francuskoj!

Zapravo, sam časopis Krug zbunjuje zbog svoje neverovatne banalnosti - u njemu se navodi lista prodavnica koje su otvorene nedeljom, kviz pitanja za decu, čak i oglasi za - prodaju olovaka. Tekstovi u njemu se odnose isključivo na distrikt Anemas i lokalnu tematiku. Neki misle da je registracija Priorata bila samo pokriće za nešto drugo. Anemas, gradić blizu švajcarske granice bio je idealan za određene aktivnosti. Plantar je priznao 80-tih godina da je još ranih 50-tih godina bio uključen u transfer zlata iz Francuske u Švajcarsku - pomoću koga su se finansirali aktivisti koji su radili na povratku generala De Gola na vlast. Dobro je poznata činjenica da je dve godine posle pojave Priorata, Plantar odigrao ključnu ulogu u događajima koji su pratili de Golov dramatičan povratak. Tokom nedelja krize u maju i junu 1958. godine, Plantar je, pod imenom kapetan Vej, postao portparol naoko bezopasnog Komiteta za javnu bezbednost - mreže lokalnih grupa koje su, kada su pojedini u vojsci stvorili krizno stanje koje je pretilo da se okonča sukobom, generisale pažljivo orkestriranu javnu kampanju u korist de Gola kao jedinog čoveka koji još može da pomiri i ujedini naciju (zar vas ovo ne podseća na današnju propagandu na ovim prostorima kada se veliča da samo jedan čovek može da reši sve i da bez njega ne bi bilo ničega). Kao portparol, Plantar je odigrao važnu, ali podređenu ulogu u ovom planu.
Ono što nije dovoljno poznato javnosti jeste da su postojale dve paralelne zavere u koje je bio uključen Komitet za javnu bezbednost, u osnovi sa istim ciljem ali različite po odnosu prema de Golu. Prva, koju su organizovali bivši oficiri Slobodne francuske vojne i obaveštajne službe - koji su kasnije stvorili ozloglašeni degolovski paravojni SAC - Service d'Action Civique, težila je ponovnom ustoličenju de Gola. Grugu zaveru - 'Grand O', skovali su oficiri koji su prezirali de Gola i koji su se zalagali za daleko nasilniji pristup. Oni su već bili sakrili oružja u tajna skloništa u nekoliko gradova u Francuskoj, ali je policija otkrila i sve zaplenila. Situacija je dodatno zakomplikovana kada su pripadnici Grand O shvatili da je de Gol izuzetno popularan u narodu i da brzo stiče sve više pristalica, pa su promenili stranu i odlučili da ga ipak podrže (isti scenario kao i danas kod modernih 'Preletača').
Kometet za javnu bezbednost su organizovali delom degolisti a delom Grand O, a u nekim podkomitetima su bili članovi oba krila. Za koga je onda Plantar radio? Apsurdno prizeman sadržaj časopisa 'Krug' zaista liči na šifrovane poruke u kojima se pominju tajne lokacije i ljudi baš kao i u vreme rata. Neka od mesta pomenuta u časopisu 'Krug' su zapravo tajna skladišta oružja koja su pripadala grupi Grand O.
Originalni Sionski Priorat je nestao ubrzo posle registracije i vratio se na scenu nekoliko godina kasnije, ali u novom ruhu. Iako je Plantar prožio nekoliko nagoveštaja da je Priorat društvo koje poseduje važne ezoterijske tajne, prava igra je započela u januaru 1964. sa pojavom prvog tajnog dosije. Tokom sledeće tri godine tri godine pohranjeni u Nacionalnoj biblioteci u Parizu, ovih sedam dokumenata su postali osnova savremenog mita koji se i dalje širi planetom. Tajni dosijei ili Dossier Secrets, su stvoreni da bi uspostavili slučaj opstanka Merovinga, dinastije franačkih kraljeva, slučaj u kome Sionski Priorat igra ključnu ulogu čuvara i zaštitnika drevne tajne.

Finalni dokument pod imenom Les dossiers secrets d'henri Lobineau, depoovan je u biblioteci 1967. godine, zajedno sa materijalom o poreklu Priorata, njegovom istorijatu i svrsi - od osnivača Godfroa de Bujona u osvit prvog krstaškog rata, pa do famozne liste Velikih Majstora. Nažalost po događaje koje slede, od Bejdžentove, Lijeve i Lonkolnove ekstrapolacije krvne loze koja ide unazad do Isusa i Marije Magdalene, pa do priče Lorensa Gardnera, Nikolasa de Verea i Trejsi Tvinman o genetskoj superiornosti krvne linije - glavne tvrdnje se lako mogu razotkriti kao lažne. Najgnusnija je činjenica da Godfroa de Bujon nije vodio, kako se to uporno tvrdilo, poreklo od Merovinga. Sa obe roditeljske strane, de Bujon je potomak dinastije Karolinga, koji su bili uzurpatori trona Merovinga, a pri tome je de Bujon strašno bio ponosan na tu činjenicu!
Sva priča ispričana u dosijeima je pažljivo, čak genijalno sklopljena, ali je zato njen kraj prava koještarija. A ako merovinška krvna loza još uvek živi, ne samo da je i teorija o Isusovoj liniji više nego diskutabilna, već i tvrdnje o Sionskom Prioratu kao njenom čuvaru. Priorat nije ono što tvrdi da jeste, ali to još uvek nije istinska prevara. To počinje da ima smisla tek sa shvatanjem da je priča iz tajnih dosijea pokriće i da Sionski Priorat, iako izmišljotina, nije prevara već maska iza koje se kriju neke druge organizacije. Kada god su istraživači istraživali pojedinačne veze Plantara sa Prioratom i Alfa Galatesom, otkrilo bi se da te veze uvek vode do istih društava - do jednog krila okultne masonerije, do društva Prečišćenog škotskog obreda i posebno - do tajanstvenog unutrašnjeg reda Blagotvornih vitezova Svetog Grala i do Martinističkog reda koji potiče iz XIX veka i koji je zasnovan na mističnoj filozofiji Luj Kloda de San Martena (1743 -1803). Na primer, član Alfa Galatesa, Kamij Savuar, bio je jedan od poglavara Prečišćenog škotskog obreda, a Robert Amadu je iniciran u oba društva - i u škotsko i u martinističko istovremeno kada i u Alfa Galades.
Društvo Prečišćenog škotskog obreda je osnovano oko 1780. godine, kao ponovno uspostavljanje jednog još kontraverznijeg masonskog sistema - Striktnog čuvanja običaja. Osnovan u Nemačkoj 30 godina ranije od strane barona Karla Gothelfa fon Hunda, to je bio prvi masonski red čiji su pripadnici tvrdili da potiču od srednjevekovnih vitezova Templara. Iako je brzo postao vodeći masonski red u Nemačkoj, sumnje u vezi templarskog porekla su obrzale njegovo opadanje. Red je zamenjen društvom Prečišćenog škotskog obreda koje nije isticalo templarsku vezu. Novi red je u suštini bio spajanje martinizma i reda Striktnog čuvanja običaja. Sledeći trag koji je otkriven je da je originalna Velika loža Striktnog čuvanja običaja bila Sionska Loža, te da su ložama predsedavali priori - i tu dolazimo do Sionskog Priorata. Ali za šta je Priorat poslužio kao pokriće? Jedan od glavnih nagoveštaja nudi Alfa Galatesova eksplicitna deklaracija o pripadnosti sinarhiji - mešavini okultnih ideja i političkih ciljeva iz XIX veka. Delom inspirisana Sen Martenovim socijalnim idejama, sinarhija je dete uma Žozefa Aleksandra Sent Iva, markiza od Alveidre (1842-1909). Kako je on verovao da su Templari savršeni srednjevekovni sinarhisti, sinarhija se beš zgodno ukrstila sa neotemplarskim grupama, poput Blagotvornih Vitezova.
Sinarhija je bila direktan odgovor na rastuću anarhiju. Pridržavanje rigidne društvene hijerarhije kojom vlada elita ne samo predodređena da upravlja, već i direktno predvođena tajnim gospodarima. Jedan od ciljeva sinarhije bio je uspostavljanje Ujedinjenih Evropskih Država! Bio je to i cilj Alfa Galatesa i jedina stvar koja je ostala konstantna u ponovnom stvaranju Priorata. Kako sam razvoj demokratije nikako nije odgovarao hijerarhijskoj ideologiji, sinarhisti su se umesto toga okrenuli nevidljivoj revoluciji, infiltrirajući se u vladine i civilne službe. Do XX veka, sinarhija je postala osnova francuskog ezoterizma, zahvaljujući okultističkim naporima Papusa, koji je osnovao Red Martinista 80-tih godina XIX veka, a njegovu suštinu je činila sinarhija. Tri godine posle Papusove smrti, 1918. godine, njegov Red Maartinista se podelio oko važnosti sinarhističkih ideala. Sukob je rezultirao stvaranjem Martinista sa jedne strane, i Reda sinarhije, koji je 1930. godine inicirao sinarhistički imperijalni pokret.
Sinarhija je imala jak uticaj na francuske političke krugove u periodu između dva svetska rata. Početkom 20-godina XX veka, predsednik Pol Dešanel je bio sinarhist. Sinarhisti su takođe kontrolisali i ekstremnu desničarsku terorističku mrežu, ozlogašenu La Cagoule, koja je bila mala grupa stvorena da koordinira akcije brojnih ultradesničarskih grupa koje su bujale širom Francuske posle I svetskog rata, posebno u vojsci. Većina aktivista nisu bili sinarhisti, ali su to bile vođe La Cagoule, pa samim tim i blisko povezani sa sinarhističkim imperijalističkim pokretom. U vezi sa Musolinijevim fašističkim režimom i nacistima, La Cagoule sprovodi u delo niz političkih ubistava i bombaških napada sredinom 30-tih godina XX veka, u nameri da stvori vanredno stanje i omogući svom čoveku, maršalu Petenu, da zauzme vlast u zemlji. Međutim, plan je propao u novembru 1937. godine kada je policija uhapsila vođe La Cagoule.
Međutim, tri godine kasnije, Peten se dočepao vlasti zahvaljujući nacističkoj invaziji Francuske 1940. godine. Ne iznenađuje što su vodeći pripadnici La Cagoule zatim dobili najodgovornije poslove u novoj višijevskoj vladi. istovremeno, Pjer Plantar se prvi put javno pokazuje za govornicom kao Veliki majstor Reda Alfa Galates i sebe eksplicitno naziva sinarhistom. Šta više, Plantar je povezan sa dvojicom od trojice osnivača La Cagoule. Prvi je Ežen Delonkl (1890-1944), koji je bio saradnik Fransoa Plantara, Pjerovog rođaka. Drugi je bio mozak i čovek koji je planirao sve akcije, dr Anri Marten (1896-1969), kasnije šef obaveštajne službe vlade u Višiju i posleratni vođa zavere Grand O, koju su neki nazivali nova La Cagoule. Grand O je odgovorna za stvaranje Komiteta za javnu bezbednost, čiji je Plantar bio portparol. Koincidencija ili ne ? Uz Alfa Galatesovu sinarhističku orijentaciju, malo verovatno.
Sve ove veze su Plantara stavile u zaista ozbiljno društvo. Postoji i veza sa predsednikom Fransoa Miteranom. Iako navodno deklarisani posleratni socijalist, ne samo da je Miteran tokom rata bio zvaničnik u Višiju, već je pre rata pripadao istim ultra desničarskim krugovima kakva je bila i La Cagoule - bio je prijatelj a kasnije i zaštitnik nekolicine vodećih članova i preko braka povezan sa Eženom Delonklom. Sa ovakvim vezama i opsesijom okultnim, Miteran je bio arhetipski senarhist. Njegovi odnosi ili putem krvnihlinija ili preko braka, presudno su uticali na ubrzano napredovanje njegove karijere. Ti odnosi su diktirali i njegov unutrašnji krug saradnika tokom njegovog predsedničkog mandata.
Iako su Pjera Plantara pokušavali da prikažu kao ludaka sklonog fantazijama, ostaje činjenica da je on samo bio paravan drugim ljudima. Pa, iako je on bio sklon fantaziji, adept u kreiranju lažnog viteškog reda, upravo je to bio razlog zbog čega je odabran da predstavlja Alfa Galates i Sionski Priorat, baš kao i Komitet za javnu bezbednost. Daleko od toga da bude plemićko, viteško društvo posvećeno čuvanju svete krvne linije, Sionski Priorat je deo izuzetno mračnih i zakulisanih igara sa izuzetno jasnim političkim ciljevima. Setimo se samo da je primarni cilj sinarhije bio stvaranje Ujedinjenih evropskih država - cilj kome se fanatično posvetio Fransoa miteran i značajno doprineo takvoj realnosti.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---