И раније јој је обећана љубав и остала је без ње.

Речено јој је да је вољена и да је и даље остала сама. Веровала је другима, само да би видела да јој се то поверење изјаловило.


И она жели да ти верује, али бол је и даље ту, држећи све те зидове високо.

Бол је и даље ту, држи те напољу и чува њу. Она жели да ти верује и не верује, обоје у исто време. Јер како си је могао волети? Кад нико други није, како си ти могао?

И раније је пуштала људе унутра, само да би упали у њено срце и душу.

Узели су шта им је требало и отишли, остављајући је празну и исцеђену.

Остављајући је да се сама покупи, када је знала да нема никога ко би јој помогао. Када је веровала да је она разлог, узрок сопственог бола.

Када је остала да се пита да ли је нешто могла да уради другачије. Да ли је постојала шанса да успеју да се само мало више потрудила?

А временом је полако схватила да, колико год се трудила, не може да натера људе да остану када не желе.

Па, зашто би желео да останеш?

Некада је веровала у љубав, знаш? Веровала је да ће некога волети свим срцем и да ће и он волети њу.

Веровала је да ће поред себе имати некога са ким ће остарити. Неко ко би је волео чак и када јој коса поседе, а лице с временом наборано.

Али то не би било важно јер би је волео онакву каква јесте.

Не би било важно јер када би је погледао, видео би жену у коју се заљубио.

Жена са таласима смеђе косе, пегама на лицу и руменим образима, која воли живот и бори се са шансама.

Некада је веровала, али више не верује. Некада се борила, али је одавно одустала. Зашто још нисте одустали?

Превише пута је остајала сама.

Људи који су се заклели да ће је волети заувек су је сабластили. Људи који су јој обећали да ће бити ту, нису били ту када су јој били потребни.

Људи који су јој узели љубав и топлину, оставили су је да се смрзава.

А када јој обећаш да ћеш бити ту, да је волиш, она се плаши да ћеш и ти отићи.

Када јој кажете да је она за вас, она већ види како одлазите, као и сви други пре вас.

Када је чврсто држите, она већ осећа усамљеност која ће је погодити када одете.

Она жели да ти верује, али идеја да останеш је оно што је насмрт ужасава.

Оно што је брине јесте идеја да је неко поново натера да верује, само да би је сломио.

Плаши се да ти верује, јер после затишја долази олуја. И зна да не може преживети још једну.

Била је убеђена да је и превише и недовољно.

Она је превише за руковање и недовољно за њу. Она је превише да се прихвати и није довољно добра да би волела.

Била је убеђена да јој свака част није у реду. Како се опоравити од тако нечег?

Како да се вратите на ноге када су превише сломљене да бисте могли да стојите? Како да наставите даље када немате више чему да се радујете?

Чак и када изгледа као да има све под контролом, још увек има дана када не може да устане из кревета.

А има дана када устане из кревета, само да хода около празно и шупље.

Постављена је на аутопилот, ради ствари које се од ње очекују, али не и да их живи. Не волети их. Не воли себе. Па, како је можеш волети?

   I Z L A Z   

@ Lazar

---