Није ли чудно како током живота можете доживљавати ситуације које су толико срцепарајуће или стресне да не можете замислити да ћете икада поново бити добро. Затим неколико недеља, месеци или чак година касније, приметите да дани пролазе а да нисте размишљали о тим временима.
Смејеш се, смешиш се, настављаш свој дан и схвататe да стe јачи и срећнији него што сте мислили да ћете икада поново бити. Та лоша времена могу увек бити у вашем уму, али осећате се у миру са својом прошлошћу; а како време пролази, сећања која се враћају не ударају вас у срце као некада.
Схватате да сте, у ствари, јаки онолико колико су сви говорили да сте у то време, и да ћете у ствари преживети оно кроз шта сте прошли. Није ли невероватно колико можемо да променимо и колико можемо да заборавимо?
Па видите, одговор је и јесте и није. Зависи како гледате. Али је једно чињеница да се ипак суштински не мењамо. Јер ако се промениш, онда би требало и све претходно да заборавиш. А тада ко је тај који види да си се променила и ко то види "да је накада било нешто"?
Па, то си ти! Она иста ти, од увек.
Према томе, немојте да вас лажу да су се променили, јер то није истина. Човек једино може да расте и да се усавршава. Ко то успе, он је учинио велико дело за себе.
Према томе, све у животу је у функцији наших унутрашњих вредности, на којима се заснива одговор - колико можемо да научимо и колико можемо да растемо.
А то се често препознаје само по једној изреченој реченици.
🐉

   I Z L A Z   

@ Lazar

---