Понекад сретнеш некога, и тако је јасно да вас двоје, на неком нивоу, припадате заједно. Као љубавници, или као пријатељи, или као породица, или као нешто сасвим друго. Само радите, било да се разумете, или си заљубљен.
Ове људе упознајете кроз живот, ниоткуда, под најнеобичнијим околностима, и они вам помажу да се осећате живим. Не знам да ли ме то тера да верујем у случајност, или у судбину, али ме тера да верујем у нешто.
А верујући у "нешто" штвараш прилике привучене том енергијом коју зрачуш, као што сви зрачимо. Приметио сам велику разлику од када сам интензивно почео да размишљам о реализацијама и о вредностим адругих, а не о њиховим наманама.
Ти са манама су потом једноставно нестали са путева мојих размишљања и жеља.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---