(ovo sam napisao pre neki dan - moj izreka, i naslov)
Šetam Košutnjakom pre ovog snega. Gledam drveće poraslo, gledam šumu, pola je nema. Posekli je. Videh našu klupu i setih se jednih nestašnih crnih kosa uza kojim sam trčao.
Trčao i odustao a da se nij eni okrenula.
Krivio sam sebe misleći da nisam dovoljno dobar za nju, da nisam sasvim zgodan kao ona, da nisam lep kao ona, pa i da joj možda nisam dovoljno zanimljiv da bih je zadržao. Definitivno joj nisam držao pažnju, jer stalno je gledala u mobilni, a ja sam to protumačio kao njenu nezainteresovanost za mene.
Prošli svo više puta jedno pord drugog trim-stazom Košutnjaka.
Prestao sam potom da odlazim i tamo a i na njenu plažu i otišao na drugu stranu, suprotno od makiške strane na "Kraj sveta".
Eto, a danas sedim i pitam se opet. Ali danas sam shvatio da nikada sebi nisam postavio pitanje koliko je ona imala mana ili možda i bila loša. Kako mogu donositi sud o nekome kada ga nisam ni upoznao? Zašto favorizujem druge a sebe nipodaštavam i unižavam?
Pao sam na pojavu, jer to me opčinilo. Pogrešio sam iako sam uspeo da je privolim da sednemo i popričamo.
Sada shvatam koliko sam ja bio zagrejan a koliko je ona bila hladna.
Uglavnom smo bili u Beogradu, pa nismo nigde drugde išli, već na Kališu popili kafu ili išli u pozorište, šetali Adom.
Nismo bili zajedno na moru. Nismo proveli ceo dan u mom stanu. Nismo kuvali ručak, nismo šetali kučiće njene mame .. nismo ništa veliko zajedno napravili.
Eto, kada se zaljubiš ili pomalo bolesno voliš, svaka greška u ljubavnom životu je samo tvoja. Nemam prava nikome da se žalim, a najmanje njoj da prebacujem. Stav o njoj je došao iz mene. Moj stav. Hm... Svako ima prava u svom životu da bude svoj i za sebe, i onda po onom - ako ti se takav svidim!? Eto, kako kroz druge upoznajemo sebe. I dokaz da to možemo. Kako znamo biti zaneseni pojavnošću nekoga, tako isto treba i kritilki posmatrati i njih i sebe. To je pošteno prema sebi i prema životu. Svako treba priznati sebi svoje promašaje, greške, svoje činidbe. Kako zbog poticaja, tako i da ih ne bi više činili. To vam je ujedno najbolji pokazatelj samopoštovanja.
Eto umesto da se provodim, ili da crtam neke lepe slike, ja slikam njene propuste.
Slikajući druge, prikazaujući ih, učimo i mi sami, jer dosta često učinimo neki gest kojeg i nismo svesni. A um prikuplja iskustva. I tako i mi nesvesno rastemo učeći neophodne životne lekcije kroz uspehe i promašaje. I važno je da je prvih sve više, a drugih sve manje. Uglavnom se to vidi kroz naše ponašanje.
Pa tako drugi vide koliko vodiš računa o sebi, i koliko time poštuješ sebe. Ako ne berineš o sebi, danas ljudi vole da kažu da "ne voliš sebe", onda i nemoj da se čudiš drugima što imaju loš odnos prema tebi i čak te i ne poštuju.
Ne vodimo dovoljno računa o sebi.
Poradi na sebi - zbog sebe, a ne da bi zadivio nekoga.
Budi najbolja verzija sebe i shvatićeš sve. Jer svako dobro koje uradih zvoni nekim tajnim zvonima u našoj svesti i šire.
Zaziraće potom ljudi od tebe, a to govori da te poštuju bilo kao prijatelja ili neprijatelja. Svejedno.
Tako dođe i glas do nje/njega - i neka se on/ona sada dive tebi.
Jer dok se bakćeš sa promašajem, ko zna kakvu priliku propuštaš! Sad znaš...
Evo, posle 9 godina sam ponovo na istom mestu, ispred sale za trening rukometašica, stojim i čekam novu priliku. A prilika je mlađa, lepša i zgodnija od mene. Sve isto ili vrlo slično kao pre, a meni sve govori da je to oduvek tako.
Samo ne znam da li ću i ovaj put ponoviti istu grešku?
♎

   I Z L A Z   

@ Lazar © 2006 -2025

---