После четрдесет осам година брака, нису велике ствари због којих сумњам да ћемо стићи до четрдесет девете, већ мале ствари:

Отварање врата ормарића и не затварање.
Вадити нешто и не враћати назад.
Остављајући даску за ВЦ шољу подигнуту.
Неуредне фиоке.
Али не треба ми десет ствари јер:

Шета пса по киши.
Ставља ми фластер на рез са Неоспорином, а затим га љуби да би било боље.
Увек износи ђубре.
Он ме воли када ми је најгоре.
Он ми увек чува леђа.
Он брине о мом здрављу и добробити.
Он ме воли најбоље.
И даље ме засмејава.
Гледа глупу телевизију са мном у кревету.
Он усисава пре посете пријатеља.
Затворићу врата кабинета.
Ја ћу ствари склонити.
Спустићу клозетску даску, иако је ноћу хладно.
Пресложићу му мајице.
И волећу га заувек и један дан.

Следећег месеца биће четрдесет девет година. Направићемо то са стилом.

Хвала на читању!

   I Z L A Z   

@ Lazar

---