Ништа ме не плаши више од интимности заједничког смеха, шапутаних снова и нежних тренутака, само да бих гледао како се све то расплиће, остављајући за собом празнину у којој је веза некада цветала.

То је тихи, пузајући страх од губитка не само везе, већ и дела себе који сте поверили неком другом – страх да ћете видети како се познато лице љубави претвара у далеки поглед странца.

Ова рањивост је оштра ивица људске везе. Вољети значи ризиковати; отворити значи дозволити могућност губитка. Али можда храброст лежи у избору: изабрати да волиш чак и када би крај могао да боли, изабрати да верујеш чак и када је исход неизвестан, изабрати да даш све од себе, знајући да нема гаранција.

То је коцка, да, али је и најдубља понуда живота. Јер уз сав страх и неизвесност, љубав нам даје прилику да се осећамо потпуно живима – да се повежемо, да растемо, да се надамо. Чак и када се заврши, чак и када блискост избледи, остаје храброст која је потребна за љубав, сведочанство наше отпорности и наше способности за безграничну лепоту, упркос ризику.

Да ли сте икада осетили да вас је љубав, чак и након што се заврши, оставила јачим или вас научила нечему значајном?

   I Z L A Z   

@ Lazar

---