Немојмо се везивати за будућност коју не можемо да предвидимо, јер будућност је фатаморгана — променљива, флуидна, неспознатљива. Ми смо дивље реке, које непрестано теку, уморни смо од претварања да можемо да држимо постојаност у својим рукама. Наше мисли се подижу и спуштају попут океанских таласа, а наша осећања се уздижу и повлаче, неукроћена, неухватљива. Жеље трепере као пламен свеће; снови се рађају и сахрањују у истом даху. Немојмо се обавезати на пролазну форму љубави, јер су облици попут сенки које баца сунце, које се стално мењају како се светлост креће.

Овде нам не требају сидра, никаква лажна сигурносна склоништа. Оно што тражимо није утеха већ Истина. Дубљи завет, онај који превазилази крхке границе форме. Хајде да се посветимо присуству—да се упознамо потпуно, рањиво, у сировој непосредности садашњег тренутка. Донесимо целог себе, поломљеног и читавог, храброг и дрхтавог. Нека знамо и будемо познати овакви какви јесмо, чак и ако се сутрашња истина може другачије показати. Поштујмо променљив песак наших срца, клањајмо се једни другима чак и када та срца боле, нежна и у модрицама.

Не требају нам обећања, никаква илузија о трајности. Љубав није одредиште, већ безгранично поље, бесконачно пространство бића. Укоријенимо се у том пољу, враћајући му се изнова, негујући сваки пролазни тренутак у овом драгоценом, несталном плесу живота. Можда ћемо годинама остати испреплетени, одгајати децу или стварати заједнички живот под једним кровом. Или ће нам се можда сутра путеви разићи, а овај тренутак нам је последњи. Истина је да не знамо. И у том незнању налазимо свој Дом.

У овој мистерији наша љубав пркоси етикетама: ни пријатељи, ни љубавници ни странци, већ нешто што је изван оквира нарације. Овде, на ивици познатог, предајемо се изузетном хаосу живота. Пијемо чај, додирујемо се, плачемо, смејемо се и дивимо се чистој живости свега тога. Ми мењамо удобност за слободу и предвидљивост за запањујућу лепоту садашњости. Да, сирово је и дезоријентишуће, али у тој сировости будимо дубоку животну нежност.

Више не тражимо спасиоце једни у другима — нема „савршеног другог“ да излечимо древну усамљеност закопану у нашој сржи. Волимо чак и уплашено дете у себи, које жуди за тим непоколебљивим загрљајем, али више не дозвољавамо том детету да диктира наш пут. Клањамо се својим ранама, али одбијамо да будемо оковани њима.

И да, испитиваће нас. Која је твоја будућност? Шта ако дођу деца? Како дефинишете себе? Зашто порицати сигурност, утеху извесности? Назваће нас несмотреним, наивним, себичним, изгубљеним. Али ми ћемо се осмехнути, разумевајући њихов страх, јер је и он некада живео у нама. Не идемо овим путем не због њиховог одобравања, већ због блиставе јасноће наше сопствене истине. Ходамо сами, а опет заједно, у задивљујућем и лепом парадоксу.

Јер у неком тренутку ће само Истина бити довољна — жива Истина која дише која се трансформише у сваком откуцају срца. Када се Љубав и Истина споје, када се посветимо жестокој искрености сваког тренутка, срећемо се без маски, без тежине неизречене озлојеђености. Заједно постајемо сумрак и зора, који се отварају под теретом радости и туге, обухватајући изузетну, пролазну пространост онога што значи бити жив. Шетајући сами, заједно, сами. ☁🪽

   I Z L A Z   

@ Lazar

---