Још се сећам времена када сам молила за љубав. Изгубио сам своје боје. Задовољио сам се оним "можда", "видећу да ли могу" и "уморан сам". Трпео сам бол сваког не, а временом сам почео да верујем да је можда, само можда, то оно што заслужујем. Да само треба да будем захвалан на ретком "да" и само да седим у ћошку и чекам.

Било је потребно неко време, али када сам коначно схватио да се полако претварам у ову сломљену душу какве сам се увек плашио да будем, дао сам све од себе да устанем и одем. Корак по корак, вукла сам ноге, и тада сам научила да је једна од најтежих ствари у животу отићи од ствари које си одувек желео. Али ја сам то урадио.

Урадио сам то јер ми је сваки дан изгледало као да пада киша и желео сам поново да видим сунце. Урадио сам то за дане када бих се толико смејао да би ме стомак болео. Урадио сам то јер сам желео да верујем да, упркос збрканој особи каква јесам, упркос свим ожиљцима и рупама на грудима, заслужујем још једну шансу за срећу.

Знам да је потрајало, али нисам могао бити поноснији.

Ја сам то урадио.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---