Postoji trenutak kada se duša probudi, prepoznajući svoju istinsku suštinu. U tišini, daleko od spoljašnjih šumova, javlja se miris unutrašnje harmonije. To je trenutak kada shvatimo da lepota nije samo ono što vidimo očima već ono što osećamo srcem. Svaka misao, svaka emocija oblikuje našu unutrašnju baštu, prepunu cvetova naše mudrosti i ljubavi.
Naša veza sa sopstvom ne može se graditi u žurbi. Ona zahteva strpljenje, osluškivanje tišine i razumevanje svega što nosimo u sebi. Svaka rana, svaki bol, deo su procesa rasta, baš kao što ruža cveta nakon što preživi buru. Tako i mi pronalazimo svetlost u sopstvenim izazovima.
Ljudi često traže odgovore izvan sebe, ne shvatajući da je najveća snaga u nama. Kao što cvet ne pita kako će procvetati, već jednostavno sledi svoj tok, tako i mi moramo verovati u proces života. Svaki naš korak, ma koliko mali, deo je savršenog plana koji nas vodi ka ispunjenju.
Pouka je jasna: ne živi za spoljašnji svet, već budi svetlost koja osvetljava unutrašnji put. Tvoj mir je tvoja snaga. Tvoja duša, kada je usklađena s Bogom, postaje nepobediva. Taj mir, jednom postignut, prenosi se na sve što te okružuje, ispunjavajući svet ljubavlju i harmonijom.
U konačnici, život nije u broju koraka koje pređemo, već u dubini s kojom hodamo. Svaka ruža nosi trnje, ali ono ne umanjuje njenu lepotu. Naprotiv, čini je još dragocenijom. Neka tvoja duša postane poput cveta koji inspiriše, hrabri i širi svoj miris na sve oko sebe.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---