„Најтежа лекција коју сам морао да научим као одрасла особа је немилосрдна потреба да наставим даље, без обзира колико се изнутра сломљено осећам.

Није важно да ли се моја душа осећа као да се расплиће, да ли жалим за губитком некога ко ми је некада држао срце, или ако се пробудим осећајући се претешко да бих уопште могао да дишем. Живот не застаје. Не даје ми прилику да се саберем, да саставим поломљене фрагменте, да само седим у миру. Креће се напред - без извињења - присиљавајући ме да се крећем с њим, чак и када је све што желим је да се зауставим и одморим.

Оно што је још застрашујуће је схватање да вас нико заиста не припрема за ово. Као деца, храњени смо причама о тријумфу и срећним завршецима, причама о љубави и искупљењу. Али одрасло доба уклања ту утешну илузију и замењује је истином на коју вас нико не упозорава: да преживљавање често значи ношење маске снаге, чак и када се рушите испод ње. Та отпорност понекад изгледа као да се појавиш када би се радије распао, као да гураш напред када ти срце моли за одлагање.

Па ипак, упркос свему, издржавамо. Откривамо резерве снаге за које нисмо знали да их поседујемо. Учимо да се држимо за руку, да говоримо сопствене речи утехе, да будемо спас који тако очајнички тражимо у другима. Полако, схватамо да опстанак није само борба – то је чин тихог пркоса, одбијање да дозволимо да нас тежина живота порази.

Не, није увек лако. Неуредно је и исцрпљујуће, а неким данима се чини готово немогућим. Али сваки корак који учинимо, без обзира колико мали, доказ је наше отпорности. Чак и у најмрачнијим тренуцима, настављамо да се крећемо напред — а то је само по себи тиха, изузетна врста храбрости.

Која је била најтежа лекција коју сте морали да научите као одрасла особа и како вас је она обликовала?

   I Z L A Z   

@ Lazar

---