Најтежа лекција са којом сам се икада суочио као одрасла особа је непрестана потреба да преживим, без обзира на то колико се изнутра осећам сломљено.

Није важно да ли ме боли срце, да ли оплакујем губитак вољене особе или сам превише уморан да устанем из кревета.

Живот не чека да дишем.

Наставио је да се креће напред, равнодушан према мом болу, а ја нисам имаo избора него да се прогурам, чак и док је сваки део мене вриштао за тренутак одмора.

Али оно што је теже је схватити да вас ништа није припремило за ово. Одрастамо верујући у удобност срећних завршетака, само да бисмо се сусрели са суровом реалношћу да преживљавање често значи претварање да си добро када ниси.

И можда је то био најтежи део — не само преживети, већ то учинити тихо, без да се тежина покаже. Ипак, кроз све то откривамо снагу за коју нисмо ни знали да имамо, јер иако је тешко, настављамо да се крећемо.

Али што је најевероватније је сусретање са најгорим. Е тада ћете најлакше доносити одлуке када вам буде било најтеже у животу или када сте пред невиђеним птроблемима. Да, вучићете невероватне потезе.

Срео сам пуно оваквих невероватних људи, али пазите, нису сви исти.

Јер невероватне потезе вуку само озбиљни људи широких погледа, само они који најодговорније приступају животу, који се не боје, који су конструктивни, који су ствараоци и који воле себе.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---