Имам 82 године, 4 деце, 11 унучади, 2 праунука и соба 3 к 3 у старачком дому где су ме оставили на цедилу.

Немам више ни своју кућу ни своје вољене ствари, али имам некога ко ми поправља собу, спрема храну и кревет, мери ми притисак и мери ме.

Немам више смеха својих унука, гледајући их како расту, грле се и туку; неки долазе да ме виде сваких 15 дана; други, свака три или четири месеца; други, никад...

Не правим више ни крокете, ни ђавола јаја, ни локне од млевеног меса, нити плетем, нити хеклам.

Још увек имам хоби да радим судоку који је донекле забаван.

Не знам колико ће ми још остати, али морам да се навикнем на ову самоћу; Идем на радну терапију и помажем онима којима је горе од мене колико могу, мада не желим да се превише приближавам. Често нестају.

Кажу да живот постаје све дужи.

Па то?

Када сам сама, могу да погледам фотографије своје породице и неке сувенире из куће које сам донела.

И то је све.

Надам се да ће следеће генерације видети да се породица формира да има сутра (са децом) и да нашим родитељима вратимо време које су нам дали у одгајању.

„Брига о некоме ко је већ бринуо о нама је највећа част.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---