f_99   +1 +10 +50

Увек сам себи говорио, чим будем имао доказ, да ћу отићи.


Па, добио сам доказ - више него довољно да одем без освртања. Ипак, ево ме, шест месеци касније, једва се држим остатка ове везе, и не могу да схватим зашто. Зашто се и даље држим човека који ми је, изнова и изнова, показао да му је свеједно да ли ћу остати или отићи?

Није да се плашим да будем сам – знам да могу то да поднесем. Плаши ме то што сам без њега. Следећег месеца навршава се једанаест година. Једанаест година заробљених у овом исцрпљујућем, непроменљивом циклусу. Ископао сам старе мејлове које сам му написао још 2018., молећи да ствари буду другачије, и читајући их сада, схватам... ништа се није променило. Ништа.

Мука ми је од његове афере која прати сваки добар тренутак, уништава сваку искру среће. Таман када почнем да се осећам добро, успомене на њих се увуку. Замишљам када су се први пут пољубили, где су били, како се то догодило, а повређеност се враћа, утапајући сваку шансу да се осећам добро.

Уморан сам од осећаја да ми никад није доста.

Уморан сам од његових лажи — сталних, извртаних лажи које нагризају тло испод мене све док немам на чему да стојим.

Чак сам се преселио у друго стање, надајући се да ће ми удаљеност помоћи да се ослободим, натерати ме да идем даље. Али ево нас, проводимо још једну недељу заједно, и ништа није другачије. И даље је исти. И даље ме храни лажима, не показујући кајање, труд, поштовање. Колико пута могу да објасним 40-годишњаку шта значи волети некога?

Не може му се чак ни трудити да пошаље поруку када пропусти лет, остављајући ме сатима на цједилу, чекајући на његовој временској линији. Коначно се појављује, касни осам сати, два дана, без наговештаја извињења.

Свака жена која поштује себе би отишла од овога. Знам то. Па зашто не могу?

Kraj


   I Z L A Z   


@ Lazar