Ако је тачно оно што кажу — да се путовање не односи на оно што можемо да добијемо, већ на оно што можемо да поднесемо да изгубимо — онда претпостављам да сам на добром путу, јер сам све изгубио. Или боље речено, пустио сам да ми драговољно измиче из руку, као зрнца песка која су се коначно ослободила, као реке које желе да пронађу море. Почело је тако невино, готово неприметно. Изгубио сам вољу да се претварам, да одржавам те крхке нити које су ме везивале за „скоро“, за „можда“, за шупљу сигурност „довољно близу“. Тако сам почео да говорим не — у почетку тихо, са осмехом који се извињава и дрхтавим гласом, али ипак не. Свако одбијање означавало је скидање слоја, расплет који је био некако застрашујући и подједнако ослобађајући.

А онда је нешто пукло. Осећао сам да моја дужност клизи на ону древну привлачност да будем „добар“, вредан и крепотен – велике обавезе доброг живота. Зашто се молити, питао сам се, када је Бог свуда и све? Зашто се трудити када животни дарови чекају неумотани на сваком кораку? И тако сам изгубио упориште међу праведницима, чистог срца, сољу земље. Ти наслови су ми измакли из руке као дрангулије које ми више нису биле потребне. Био сам изван ограде, али слобода је имала бољи укус него што сам замишљао. Истина... о, завела ме је жестином за коју сам некада мислио да је могућа само у лажима.

И ко би се могао вратити трезвеном животу после једног укуса лепоте? Свет, са својим заласцима сунца, грубим ивицама и нежним додирима, сав је притиснуо моју кожу као поезија од меса. Како бих могао да се одвратим од ветра, сунца, осећаја кише која тече низ моје лице, сваке капи која ме још мало отвара, сваког укуса радости или туге који прелива душу преко ивица мене? Ходам сада, спотичући се у овој опијености, опојан и жив, спотичући се пијан о истини која гори као ватра и умирује као киша.

И мене је време узело. Воља да останем млада, беспрекорна — ох, то сам изгубио. Запљускујући свом ватром и отпорношћу које сам икада могао пожелети, преплављујући моје вене страшћу која се слаже у линије смеха и омекшава облине. Нека буду испуњене дубљом лепотом, не сметају годинама, не плаше се јутра без маскаре. Свака истакнута седа коса коју добијем је позив да живим пуније, жешће, са напуштеношћу коју никада раније нисам могао да се усудим.

А љубав? Немој ме чак ни почињати. Како бих се могао задовољити плитком интимношћу, налетом који испари са јутарњим светлом? Не, испуњен сам превише глади и сирове, незадрживе магије. Љубав која се у мени узбурка тече као реке под планинама, незаустављива, древна, савијена ни мање ни више него целој, жестокој истини. Постао сам опијен огњем сопствене душе, а моје жеље — ти неугасиви, лепи демони — вуку ме дубље, изазивајући ме да се губим сваки дан мало више, да умрем мало лепше сваке ноћи.

Дакле, да, губим то — губим вољу да се уклопим, да свој живот држим у уредним, малим кутијама. Не могу да га задржим и сликам свој живот у "прикладним" нијансама. Мој смех се сада прелива преко моје туге, свака пукотина између њих сведочи о безграничној дубини људске душе. Моје извињење ако дођу; осећају се на местима до којих речи не могу да допру. Губим вољу да укротим свој дух, а моја судбина хвата светлост у овој ватреној олуји, спаљујући моју брижљиву фасаду у пламену постајања.

Нестала је моја потреба за етикетама, исправним и погрешним, светлим и тамним, безбедним и небезбедним. Све ћу их узети, држати их близу, пустити их да плешу у мени. Стојим сада на провалији, где се реке сусрећу са океанима, где океани љубе небо - праг где се истина и лаж спајају једна у другу и бришу границе мог ума. Нема више шта да се докаже, нема лепоте за лажирање, само сирова, нерафинирана слава бића. Овде сам свака боја, свака сенка, свака светлуцава истина која пркоси кутијама у којима сам некада живео. Нека ме зову лудим; Није ме брига. Пронашао сам слободу која лежи у отпуштању.

Ако је истина оно што кажу, да морате изгубити себе да бисте пронашли себе, онда сам ја оличење губитка. Лутајући, екстатичан, читав у својој сломљености. Изгубио сам светску идеју о „чулу“, али сам пронашао дивљи откуцај срца своје душе, неукроћени ритам, и у том пулсу сам код куће.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---