Znaš neke stvari su neprolazne
neprolazne poput onog što smo bili
i tako, još uvek srce zna da krene
kao nekad s tobom pešice,
ruku pod ruku, il ruku za ruku,
pa te zagrlim poput života,
do tvoje ulice.
Pred kućom te čvrsto stegnem i poljubim
i tako svaku noć, ispraćam te.
Odmah ne odem,
ostanem gledam te dok otključavaš
i zaključavaš put kojim smo nekada
zajedno do naše sobe
Čekam dok ugasiš svetlo kupatila
a potom i u sobi
Čekam i dalje dok ne zaspiš
A kad mi se Mesec nasmeši
tad znam da sanjaš
pa onda se okrenem
i ako je ulica prazna
siguran da te neko ne bi budio
krenem i ja poznatim putem
putem zvezda kojima smo se radovali
i koje smo brojali dok su padale.
Sve naše zvezde padalice
sve naše zvezde ljubilice.
Obiđem i našu klupu
na kojoj smo ljubovali
obrišem je, pa nekad i sednem
a znamo i da sednemo zajedno
zaljubljeni i zagrljeni,
i tako do jutra
i tako danima
i tako, evo već i godina prođe
I kao da je ceo život prošao
a znam da će proći.
Već počinjem i sebe da pitam
gde bih,
al onda me strah da te ne izgubim.
pa posle, gde ću ja bez tebe?
I odlučio sam više da se ne pitam
pa odem i čekam te opet na istom mestu
kao i svaki dan - gde god bio.
A šta bih drugo?
s kim bi drugim?
Odlazim tamo gde ljubav počinje
verujući da ću te sresti...
jer ne bih voleo da konstatujem
da su neke stvari neponovljive,
to s nama jednostavno je nespojivo...
(...tekst od prekjuče, totalno neuređen...
29 maj 2016.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---