У Ужицу после рата, Слободан Пенезић Крцун у порти Цркве убије или нареди убијање свештеника. Свештеникова ћерка пошто је била на стубу срама у Ужицу, она оде код родбине и на школовање у Београд.
- Пред крај рата партизанска колона напредује ка Београду и зауставља се у Шопићу код Лазаревца, јер су налетели на неколико малолетних дечака. Док колона стоји, долази војни џип из кога љутито излази Крцун и пита зашто стоји колона. Један партизан му рече, па ови дечаци хоће са нам се придруже.. На питање ко су и одакле иду, они рекоше да су били са четницима и тражили храну, али они због повлачења у Босну нису их могли примити, и моле за помоћ. На то Крцун нареди стрељање дечака. Све је то из шумарка гледао њихов друг који није хтео да тражи помоћ.
- 1964, 6 новембар..Шопић, ибарска магистрала.. Аутомобил Олдсмобил, претиче у великој брзини комби(аутобус) , губи контролу и удара у дрво. Саобраћај стаје, неко пита да ли у аутобусу има лекара. Излази девојка, трчи до аутомобила, узима у руке Крцуна који је смртно повређен, и констатује да му нема спаса. Та девојка је ћерка оног убијеног ужичког свештеника, иначе дипломирани лекар. Аутомобил који је ударио у дрво, ударио је баш тамо где је Крцун наредио стрељање оних голобрадих дечака пред крај рата. Ова прича је истинита и испричана пред олтаром ужичке цркве као доказ како Бог не плаћа сваке суботе али увек плати по поштено и по заслугама.

   I Z L A Z   

@ Lazar

---