"Ljubav mog života ponekad se javi,
licemerno pita da l’ sam živ,
a ja, kako red nalaže, lažem:
“Znaš mene, tamo – ‘vamo”,
a nit’ kuda idem,
nit’ znam gde bih se vratio.
Proćaskamo o životu,
kao da se u njega razumemo,
dogovorimo se kakav bi trebao biti svet,
malo ogovaramo one koji nisu te sreće
da su savršeni kao nas dvoje,
nasmejemo se nečem što nije smešno,
tek da razbijemo tremu,
tek da izbegnemo temu
zbog koje bi se bar jedno od nas
moglo iznenada rasplakati.
Pričamo tako satima
I niko ne sme da kaže ono:
"Ajd zdravo"
Ponekad u sred razgovora zaćutimo..
i znamo popola sata da slušamo jedno drugio kako dišemo
neki put zaplače ona, a neki put ja.
Mislim da se oboje bojimo da je to zadnji put.
A i sve mi to danas nekako tako i liči
jer dugo se nismo čuli.
Znate nešto sam shvatio:
Ljubav mog života ne ume da bude ljubav mog života,
a moj život ne ume bez njega da bude život.
To je definitivno, al nije to toliko ni važno,
važno je da je, kako kaže, da je dobro,
a ni ja, kako kažem, da nisam loše.
Ništa, eto ... kažemo: čućemo se....
Jedva čekam...
Valjda, opet u nekoj bezveznoj konverzaciji...
Ali mi nikako nije jasno to što jedva čekamo da se čujemo
a ne javljamo se ..."

   I Z L A Z   

@ Lazar

---